𝕍𝕚𝕜𝕥𝕠𝕣 ➁ ✔

23. Tamo gde je spokoj

Još se nekoliko minuta zadržao u razgovoru, zatim me je prisiljeno odvukao ka stolu.

"Šta se dešava, Viktore? Čuli smo za tvoj gubitak. Žao nam je Damjana. Nadam se da ćeš pronaći one koji su to uradili. Vidi, tu smo ako nešto zatreba."
Dobacio je jedan od ljudi koji su sedeli pored.

Steglo me u području solarnog pleksusa. Moje se dobro raspoloženje istopilo.

"Voleo bi da ne kvarimo raspoloženje. Takvim temama nije mesto ovde."
Ležerno je odgovorio Viktor ispivši gutljaj pića.

"U pravu si, ali morao sam pomenuti. Moje saučešće."
Čovek mu je pružio ruku. Viktor ga je pogledao, i verujte tu ruku mu s mukom uzvratio.
"Saučešće..."
Promrmljao je sebi u nedra.

"Iskreno, mislim da takvog čoveka više nema na planeti. Sigurno ga više nećeš naći."
Čovek je nastavio dalje pričati o Damjanu.
"I nemam nameru tražiti takvog."
Pogledao je u mene.

"Damjan je bio poseban čovek. Šteta što je završio kakvo već jeste." Rekla sam u neznanju i s tim privukla Viktorov pogled koji se nemalo zadržao na meni.

"Mislim.. Spasio je Viktoru život..." Drhtavim glasom sam dodala.

"Ali zajebao svoj."
Promrmljao je Šakal.

Viktor je podigao čašu u znak nazdravljanja.
"Neka mrtvi počivaju u miru." Rekao je, i svi su nazdravili.

Znam da se nazdravljalo za sreću, ali spokoj mrtvima... Samo u gospodina Viktora.

Osetila sam njegov dodir ruke na kolenu ispod stola. Nagnuo se prema meni.
"Uđi, moramo razgovarati."

Nisam razmotrila da li je ljut, zadivljen, srećan, ili kakav već, samo sam poklimala glavom ne rekavši ništa.Zbunjeno sam koračala za njim, teški su mi bili koraci. Čudan se osećaj budio u meni.

Hodao je po sobi kad smo ušli i na trenutak zastao. Ukočila sam se, jer nisam znala šta mu je sada. Okrenuo se prema meni, nežno mi pomilovao lice.

"Kad smo imali veselje, Sven mi je doneo kuvertu. U njoj si bile slike. Ti i Damjan. Tad sam saznao, iako sam sumnjao ranije. Pratio sam svaki tvoj korak. A nisam se pitao šta radim pogrešno, jer greška nije bila u meni. Ti si ta koja nije znala šta hoće. Ne pričaj mi o ljubavi koja ne postoji. To je sve u tvojoj glavi koja ne misli na drugo osim na sebe."
Izvadio je pištolj, a ja sam uradila dva koraka unatrag.

"Viktore.."
Drhtavim glasom sam ga nazivala.

"Vidiš oružje pa se bojiš? Bojiš li se onoga kojeg voliš?"
Nasumice je pitao, odmahivala sam glavom.

"Ne bi trebalo je l' da? Nije po pravilima? Šta dovraga onda radiš sa mnom?!"
Povikao je i udario o zid.Čula sam neke korake da se približavaju, Viktor je u tom trenutku odma zaključao vrata.

"Otvori Viktore, šta se dešava?"
Čula sam Sinišin glas s druge strane.Viktor se nije obazirao na to.

"Viktore spusti taj pištolj, molim te..."
Drhtavim glasom rekla sam mu molećivo.

"Ljubav ha? Hoćeš da ti priznam nešto? Previše je ovo za mene, nisi li shvatila da ne mogu podneti. Žena koju volim sve te gadosti mi je radila iza leđa, ali i dalje ju volim, a ona me se boji. Tvrdiš da me voliš?"
Uzeo je benzin i polio sobu.

"Šta radiš to, Viktore?"
Zajecala sam.

Držeći upaljač u ruci prišao mi je. "Voliš li me toliko da odeš u smrt sa mnom?"

I oboji se život u tako neke lepe žive boje. I zaplače srce kada nema izlaz i prosto previše zavoli. I zadrhte ruke kada suoćiš se s istinom koja peče, jer greh te sustiže na svakom koraku..

Tamo negde,

kad sa mnom pođeš,

i sve u ljubav pretvoriš,

tamo negde

može biti ovde,

na selu,

u gradu,

u kućici pored jezera,

u šumi.

Tamo negde

Ja ću te čekati.

Zrake sunca sve više nestaju, obasjavaju druge puteve, greju druge ljubavi, sretne ljude, nesretne dane. Bajkovito je sve. daleko od sveta. daleko od bola, daleko od nemira. Tamo gde je duši mir. Spokoj. Sreća. Tamo gde je duši mir. Tamo gde zrake sunce ne nestaju. Tamo je dom. Tamo je spokoj. Tamo je on. Tamo smo mi.

Epilog - sledeće poglavlje.

⏭