choice » z.m

0.6 » monster

"jel ti se ona sviđa?" zayn zastade na trenutak sa bojenjem i zatvori oči. ne zato jer će je slagati, već ni on sam nije znao odgovor na ovo pitanje. 

"ne znam, mislim da ne." nastavi sa bojenjem, ali ellie je primetila njegovu reakciju i sada je želela iskoristiti to. 

"kako ne možeš znati da li ti se sviđa neka osoba ili ne?" 

"rekao sam da ne znam i da mislim da mi se ne sviđa, tako da jebeno prestani da mi postavljaš glupa i bezvezna pitanja." besno i kroz zube je pričao, a u ruci je jako stezao kist da bi obuzdao svoj bes. 

ellie ga povuče nazad , zavodljivo stade ispred njega i stavi mu ruke na grudi. 

"polako, zayn.. nećemo se nervirati. moramo ti i ja nešto drugo obaviti, ipak nisam tu večeras kao svako veče." stavi ruke na njegova ramena i jako ga gurnu dole, tako da je zayn izgubio ravnotežu i pao. on jeste bio jak, ali je sada bio kao paralisan i zbog toga nije mogao održati  ravnotežu. 

u istom trenutku je ona sela na njega i počela skidati svoju majicu. takođe poče da skida zayna, usput stavljajući svoje usne na njegove i strasno ga ljubeći. zayn je imao veliku želju da se otrgne i da ode, ali znao je da nije mogao, da nije smeo. jer nije bilo povratka, morao je izdržati još 7 dana. još 7 dana je morao da zadovoljava ovu ženu iako je sve što želi da bude sa drugom, na mestu koje je samo njihovo. 

.... 

opet su zayn i astrid ležali na livadi i pričali. ali, zayn je bio tužan i potišten. astrid je to primetila po načinu na koji tiho priča, po njegovom tužnom pogledu i po tome što nije radoznao kao što zna biti. pričali su jedno o drugom i astrid je bila ta koja je sada uglavnom postavljala pitanja.

"zayn, da li si se plašio nečega kada si bio mali?" upita ga osmatrajući njegovo lice iz profila. zayn se blago nasmeši i na trenutak zatvori oči, prisećajući se svega čega se plašio kao mali dečak, ali uvek je postojao jedan strah koji se izdvajao. 

"mislio sam da ispod mog kreveta postoji čudovište. tačnije, bio sam ubeđen u to. zato je moja majka svako veče pred spavanje sa mnom morala da proverava da li je čudovište tu i da me ubeđuje kako me neće posetiti te večeri. da li si se ti plašila nečega?" zaynu je sve vreme na licu bio blagi osmeh dok je pričao. sećao se tog straha koji mu je sada bio smešan. 

"plašila sam se čudovišta koji se krio iza zida naše kuće u kojoj smo živeli. kada god bih uveče izašla napolje da sedim i kad god bih prošla, videla bih ga kako se krije i kako polako izlazi. ali nikada ga ne bih videla u potpunosti. pričala sam sa majkom o tome i ona me je ubeđivala kako čudovište ne postoji, pa smo zajedno svako veče obilazile oko kuće da bih se ja uverila da ga nema. nakon nekoliko dana, sama sam počela da proveram da li to čudovište postoji." i ona se blago smešila jer ipak, oboje su shvatili da ta čudovišta zapravo ne postoje. 

"i, kada si prestala da se plašiš tog čudovišta?"  zayn ju je još uvek gledao sa osmehom, želeo je saznati da li je brzo prerasla svoj strah ili joj je ipak trebalo dosta vremena. 

"kada sam počela sama da idem oko kuće. nije se pojavljivalo više i tako je moj strah bio brzo oteran. čudovište je prosto nestalo. ti?" igrala se i čupkala dugačke rukave svog tankog džempera. 

" prestao sam se plašiti čudovišta ispod kreveta kada sam shvatio da je ono u mojoj glavi. " sada je astrid bila ta koja se zapanjila zaynovim odgovorom. znala je da je i on tužan i prazan na neki svoj način, ali nije znala da se i on borio sa nekim svojim demonima koji su se zapravo krili u njegovoj glavi. 

"da li je to čudovište nestalo? zašto je uopšte bilo u tvojoj glavi?" 

"ne, astrid. to čudovište nije nestalo. još uvek je u mojoj glavi jer tu mu je prosto, mesto. i mislim da nikada neće nestati jer je ono deo mene. svi mi imamo trenutke kada se ponašamo i izgledamo poput nevinih anđela, ali isto tako postoje trenuci kada nas obuzmu naši demoni. a ti demoni se ne kriju u našim dušama, već u našim glavama. ja sam se pomirio sa tim da nikada neću znati kada će to čudovište pobediti razum u meni, pomirio sam se sa činjenicom da će možda zauvek ostati tu. ali ja samo želim da čak i ovakav kakav sam, sa dosta mana, nađem osobu koja neće igrati sa mojim anđelima već koja će svojim glasom umirivati moje demone." gledao ju je prodorno, čudno,  ujedno i nežno sve vreme. ne zato što je čudovište u njemu polako pobeđivalo i zato što se počelo javljati. 

nije je gledao tako jer joj je želeo pokazati da njegove oči neće uvek delovati tako dobro. 

gledao ju je tako jer je svojim pogledom želeo da joj kaže : mislim da sam već našao tu osobu, a ta osoba si ti. 

.... 

još jedan auu 

meni se najiskrenije sviđa, možda ovi razgovori znaju biti dosadni pomalo, ali šta je tu je. 

volela bih da ostavite svoje mišljenje, makar kratko 

nastavak uskoro, nadam se. tačnije, to zavisi većinom od vas.

ly, an