Obsession~ BOOK 1 & 2

7

Bilo je oko jedanaest sati kada sam odlučila da krenem kući. Znam, šetnja se odužila.

Htela sam da kući budem śto pre pa sam otišla kraćim putem.

Prolazila sam kroz neki mračan tunel ali sam mogla da vidim gde gazim.

Zaledila sam se kada sam videla tri siluete ispred mene. Nisam mogla da vidim lica dok nisam bila bukvalno ispred njih. To su bila 3 muškarca srednjih godina.

1: Opa izgubila si se.

Ja: N-ne.

2: Treba li ti pomoć?

Ja: Samo ću ići drugim pravcem.

3: Aaa ne. Prvo moraš da nam daš nešto.

U ruci sam držala telefon. Sranje.

Jedan lik me je uhvatio za ruke a drugi mi je oteo telefon.

2: Ovo će biti savršen poklon za moju ćerku.

Suze su pekle moje obraze. Bila sam zbunjena i uplašena.

1: Ajde da idemo, ovo je dovoljno.

Ovaj što me je držao me je odmeravao i nije skidao pogled sa mene.

1: Pusti je. Ona je obična devojčica.

2: Odlazite! SAD!!!

Pogledom sam molila ovu dvojicu da ne idu alo su ipak otišli.

Nenenenennenenenen!

Odvukao me je dublje u tunel.

2: Skloniću moju ruku sa tvojih usana. Budeš li vrisnula neće se dobro završiti.

Klimnula sam glavom i čim je sklonio ruku ja sam vrisnula najjače što sam mogla. Tada sam osetila jak udarac na usnama.

Metal...krv...

Od bola i ramnoteže sam pala na pod.

Suze se nisu zaustavljale.

Onda se čuo muški glas.

X: Ima li nekoga?

Od straha ovaj lik je pobegao i ostavio me.

Skupila sam snagu i progovorila.

Ja: O-ovde!

Čovek je dotrčao do mene i pomogao mi je da ustanem.

X: Jao pobogu, šta se desilo?

Samo sam ćutala i dala mu do znanja da ne mogu da pričam.

Pomogao mi je da izađem iz tunela i dao mi je njegov mobilni.

Pozvala sam jedini broj koji znam napamet, Mama.

Nije se javila, po običaju.

Ali to nije jedini broj koji znam napamet... Minho... njegov broj sam zapamtila jer mi je slao poruke...

Pozvala sam ga i javio se.

Minho: Halo?

Ja: Mi-inho...

Minho: Ko je to?

Nisam mogla da pričam od suza. Gušila sam se.

Ja: I-ivana...

Minho: El ti to plačeš? Šta se desilo? El si dobro?

Čovek mi je uzeo telefon i nastavio da priča.

X: Devojka je napadnuta u tunelu, dođi u ulicu xxxxxx po nju...

Prekinuo je.

...

Ugledala sam Minhoa kako trči ka meni, u pizdami.

Kada je došao do mene zagrlio me je i to jako.

Minho: Jaooo breee, smiri se. Uredu je...

Naslonila sam glavu na njegove grudi i osetila sam kako mu srce kuca prebrzo. Nedostajao mi je...u njegovim rukama se osećam bezbedno...

Minho: Šta se desilo?

Ja: Ne...ne želim d-da pričam o tom-me... samo h-hoću kući...

Minho se odvojio i zahvalio onom čoveku.

Okrenuo mi je leđa i čučnuo ispred mene.

Ja: Š-šta radiš to?

Okrenuo je glavu i nasmejao se.

Minho: Vodim te kući.

Nasmejala sam se i popela sam se na njega. Obgrlila sam ga nogama. Podigao me je bez problema.

Naslonila sam glavu na njegovo rame, suze su mi idalje tekle niz obraze.

~-~-~-~~-~-~-~-~~-~-~-~-~-~~-~-~-~-

Ušao je u kuću, moje mame nije bilo, noćna smena.

Odneo me je u sobu i stavio na krevet. Ušuškao me je.

Krenuo je ka vratima da izađe.

Nisam želela da ode, želela sam da ostane... skupila sam snage da izgovorim njegovo ime.

Ja: Minho...

Okrenuo se i pogledao me. Znam da ne želi da ostane, zašto bi?

Minho: Želiš da ostanem?

Klimnula sam glavom.

Ja: Z-znam da ne ž-želiš....

Prekinuo me je i samo uskočio u krevet. Pokrio se i obgrlio me od pozadi. Nasmejala sam se i pocrvenela.

Osećam se sigurno u njegovim rukama, obsednuta sam njegovim mirisom i ne želim ikada da ode od mene.

Malo mi je falilo da zaspim, u polusnu sam izgovorila nešto. Bila sam svesna toga.

Ja: Nedostajao si mi...

Tada me je Minho privukao bliže i poljubio rame.

Minho: I ti meni veštice...