At Least Save My Monsters

27.~ Šta ćeš uraditi? ~

Videla sam Noino telo zgrčeno na podu moje sobe, videla sam nepoznatu osobu iskasapljenu bez udova, ispred moje sobe ali od svega najjasnije sam mogla videti to stvorenje... tog wendiga. Crno krzno je bilo slepljeno od isušene krv, koža nije pokrivala svaki deo njegovog tela i tamno meso je bilo jasno vidljivo, njegove crvene oči su me posmatrale dopuštajući da mi se strah podvuče pod kožu i da osetim njegovu želju da mi iščupa srce i raspori utrobu. Taj miris smrti i truleži je ponovo ispunio moja sećanja i na trenitak sam pomislila da ću povratiti.

'Znači ipak si odlučila da se setiš nekog nebitnog sna a ne onog što treba?'

Ponovo taj glas. Odmahnula sam glavom pre nego što me je nečija ruka zaustavila.

"Ne idi tamo. To nisu stvari za malu decu." Smeh je odjeknuo oko mene pre nego što sam pogledala u osobu koja me je zaustavila.
Vratila sam se u realnost, uspevajući da odgurnem tu sliku iz mojih misli, uspevajući da se fokusiram na ono što se događa sada. 

Osetila sam nekakvu nelagodu posmatrajući njegovo lice. Seda kosa mu je padala do ramena dok su me njegove oči, boje oraha, posmatrale sa skrivenim podsmehom. Nervozno sam se nasmejala i napravila korak u nazad skrećući pogled sa njega na ono što se u tom trenutku dešavalo. Želela sam da uradim nešto, želela sam da ih zaustavim. Želela sam da izbrišem te slike iz glave.

"Ja to ne bih radio na tvom mestu." Pomalo strogim glasom je rekao ne skidajući pogled sa mene, čineći da mi bude još neprijatnije.

Činjenica da većina nije ni obraćala pažnju na njih me je šokirala. Nije ih bilo briga...

'Oni će prvi da umru. Osetiš to zar ne?'

Odmahnula sam glavom. Ućuti!

"Prestanite!" Viknula sam očajno. Ne mogu da gledam ovo. Zar sam baš toliko patetična?

Dilanove oči su se iskosile kako bi me na trenutak pogledale i u sekundi kao da se celo moje telo zaledilo. Imao je pogled... ubice. Nisam razumela zbog čega je pogledao u mene kad ni na koga drugog nije obraćao pažnju.

"Rekao sam ti da se ne mešaš mlada damo."
Ponovo sam pogledala u jezivog čoveka pre nego što je sa osmehom dodao.

"Taj klinac tamo... ubijao je baš takve kao što si ti."
Smeh je ponovo napustio njegova suva  usta od čega sam se zaledila. Bilo je nešto jezivo u tom čoveku  način na koji me je posmatrao je izazivao samo neprijatnost, a način na koji je priča u isto vreme je izazivao bes u meni. Želela sam da se odaljom od njega ali taj njegov pogled me je zakovao za pod.

Bojažljivo sam prebacila pogled na ono što se događalo i shvatila da se Stivovo telo više ne pomera.

"Šta si to uradio!" Viknula je žena srednjih godina, dugačke plave kose vezane u rep.

Nije bilo nikakve reakcije.
U sledećem trenutku Dilan je poleteo u nazad kada su ga konačno odgurnuli, kao da je odjednom prestao da se odupire.
Mladić je ostao u polu ležećem položaju, oslanjajući se na svoje ruke dok su drugi proveravali Stivov puls.

Žena dugačke plave kose je ustala spuštenog pogleda, dok su na njenom licu sada bile vidljive bore.
"Mrtav je." Odmahivala je glavom ne želeći da podigne pogled. Taj pokret je izgledao tako neprirodan i lažan da sam poželela da je ošamarim.

"Sr**e." Neko je promrmljao iza mene i tek tada sam shvatila da su svi pogledi bili uprti u Dilana i Stivovo telo.

Dilan je polako ustao sa poda, pogleda prikovanog na čoveka ispred njega, i skočio u njegovom pravcu pokušavajući da se dočepa vrata. Ta reakcija je bila iznenađujuće brza i niko to nije mogao da predvidi.  Mržnja je sevala iz njegovog pogleda i prsti samo što nisu dotakli vrat uplašenog čoveka pre nego što ga je neko zgrabio od nazad i povukao ka sebi.

U trenutku kada je Dilanovo telo udarilo o grudi snažnog muškarca on ga je uhvatio za glavu i cimnuo je naglo u stranu. Zvuk lomljave kostiju je proparao moje uši i uvlačio se u moju kožu izazivajući žmarce svuda po mom telu.

Čovek je pustio Dilana i njegovo beživotno telo je završilo na podu uz tresak. Uradio je to sasvim prirodno, bez trzaja  i jednog mišića na svom licu.
Tenzija u prostorije je porasla još više i imala sam osećaj da ću od ovog teškog vazduha, pasti u nesvest. Ubili su dvoje ljudi, samo tako?

Pogledala sam u starijeg čoveka čudnog izgleda. Mišići su mu se ocstavali ispod crvene majice, kod mu je lice nekako izgledalo ne srazmerno i puno pegica, riđe kose ošišane veoma kratko. Njegov pogled je bio prazan i ni jedna emocija nije bila vidljiva na njegovom licu, čak ni njegovi lagani smireni pokreti nisu odavali ubicu ispod te maske.

"Šta vi gledate tako? Neko je morao to da učini! I sami znate da se ne bi smirio." Namrštio se i pljunuo sa strane " Nemojte se praviti da ste mnogo bolji od mene."
Prekrstio je ruke prelazeći pogledom po gomili. Ali njemu nije bilo bitno da li će se neko složiti sa njim ili ne. On je radio po svom instinktu i to je bilo jače od njega. Nije dozvolio da iko od njoih naruši njegov ego.  On je monstrum, bez osećanja.

Suze su mi navirale na oči dok mi je pogled prelazio sa dva tela na riđokosog čoveka.

"On neće dobiti drugu šansu." Neko je prošaputao.

"Drugu šansu?" Rekla sam više za sebe. Ali izgleda da me je neko čuo.

"Da, drugu šansu. Svi smo se ovde zakleli da nećemo ubijati jedni druge ni pod kojim okolnostima, inače sledi kazna. Zar nisi i ti?"

Okrenula sam se u potrazi za izvorom zvuka i shvatila da je to isti onaj jezivi starac koji me je sada promatrao sa dozom sumnje. Strah u mom telu je preokupirala um, nedozvoljavajući da se bilo koja misao zadrži.

"Ja..." Krenula sam da odgovorim nešto ali me je prekinulo šuškanje zvučnika koji se nalazio negde u ćošku prostorije. Nervozno sam se okrenula dok je moje srce lupalo sve jače, zahvalna na ovom prekidu. Nisam znala šta da mu odgovorim i nisam želela da oni znaju da sam ja drugačija... Želim da izađem iz ove prostorije. Ne mogu da učinim više ništa... Ako budem previše razmišljala o tome...

'Šta ćeš uraditi?'

[...]