Kerem p.o.v
Gledao sam rasuto staklo kao da sam gledao u njene oči.
Jesam li mogao biti veći kreten?
- Šta si to uradio?
Can je prišao stolu i počeo kupiti velike komade.
- Nisi normalan. Shvataš li šta radiš?
Gledao me izbezumljeno. Da barem zna koje sam đubre ispao. Ne postoji niti jedan razlog da ovo opravda.
Sara p.o.v
Gledam se u ogledalo, i još jednom duboko udahnem.
Kosu sam vezala u konjski rep, jedan pramen sam ispustila da mi pada na lice.
Na oči sam samo stavila maskaru, a na usne blago crveni ruž.
Lagana bijela haljinica dosezala je do iznad koljena.
To je to.
Uzela sam torbu i ključeve i izašla iz stana.
Bit će ovo duug dan gdine Kereme, pomislila je nestajući niz ulicu.
Na setu je bilo vrlo malo ljudi. Obzirom da je snimanje zakazano u 10 ovo je više nego mnogo, jer je tek pola 9.
Glumci uvijek kasne.
Uputila sam se u svoju kamp prikolicu i izvadila pribor. Okej, samo budi mirna, sve će biti u redu. Zatim se čula Škripa vrata.
On. Pogledao me i zastao tako na vratima. Bio je sav u crnom. Šta je Mrgude, žališ za praznim krevetom?
Na tu pomisao vulkan mržnje je proradio u meni.
Samo sam se okrenula i nastavila sa smještanjem stvari.
- Ovaj.. htio sam samo da ti..- čula sam kako muca još uvijek nepomično stojeći na vratima.
- Ne zanima me ništa u vezi one večeri.
Izgovorila sam tečnim turskim.
- Samo malo, samo malo.
Rekao je i zatvorio vrata.
Prišao mi je sa leđa. Osjetila sam kako stoji iza mene i promatra me.
Nastavila sam istim tempom rada.
- Lagala si mi?
- Recimo da sam prešutjela da znam.
- Ne, rekla si ne znam.
- Pa šta?
Rekla sam prkosno i okrenula se njemu.
Ruke je držao na kukovima i promatrao me.
- Slušaj, zaboravimo sve...
- Ne, neće moći.. Izvoli, sjedni.
Pokazala sam mu stolicu.
- Danas ti moram uraditi ranu od udarca. Sjedni i budi miran, molim te.
Za divno čudo me poslušao.
Okrenula sam se i duboko udahnula. Što ne mogu da pravilno dišem pored njega?
Kerem p.o.v
Gledam je kako sitnim rukama pravi smjesu za šminku. Pramen joj stalno pada na oči i ona ga rukama jedva sklanja. Već je nervozna. Mora da me mrzi toliko da bi me najradije sad unakazila. Okrenu se prema meni i pogleda me u oči. Dobro ovo ne mogu podnijeti. Pojede me krivica, jebemu.
Skrenuo sam pogled, prevrući očima.
Uzela je kist i počela praviti ranu pored oka. Potpuno koncentrisana gledala je sad u kist sad u boje koje je smiksala. Uzela je nešto u prahu i počela prstima tapkati po mojoj koži. Osjetio sam trnce na dijelu gdje mi je prstom prelazila. Usne je skupila i lagano puhnula u ostatak na kistu. Bio sam tako blizu njenim usnama da je falilo samo par centimetara da se dotaknu.
Vidio sam da joj obrazi dobivaju crvenu boju. Pravila se da joj ne smeta, ali ju crvenilo odavalo. Dah joj je postao plići. Nervoza je potpuno obuzimala, a onaj pramen kose stalno joj je padao na oči. Trudila se vratiti ga, ali nije uspijevalo. Ruke su joj bile prljave, nije uspijevala da ga vrati za uho.
Uzeo sam pramen kose. Pod prstima sam osjetio koliko je meka poput svile. Polako sam joj stavio pramen za uho, vrhovima prstiju dotičući njen vreli obraz.
Zadrhata je. Mislim da sam prestao da dišem.
Šta je ovo bilo.
Trznula se i okrenula prema stolu sa šminkom i priborom. Pravila se da nešto radi, a znam da se i ona kao i ja osjećaj zbunjeno.
- Saro.. - nije se okrenula.
- Saro oprosti mi. Bio sam kreten, pogriješio sam. Trebao sam znati kad sam te vidio da nisi takva. Morao sam tako reagovati, shvati me.
Znam da nikad nećeš oprostiti jer sam onom kretenu dozvolio da te dodiruje prljavim rukama. Ali samo me barem jednom pogledaj bez te mržnje i gadosti u očima. Znaš da ne mogu nastaviti znajući da sam tebi učinio takvo nešto. Sve ću ti objasniti jednog dana.
Iz mojih misli me probudi otvaranje vrata. Can. Sve sam ovo trebao reći. Trebao sam, ali nisam. Okrenula se prema vratima i nasmijala se Canu. Nasmijala se toliko divno, da me zaboljelo ovo malo srca što imam.
Ustao sam i izašao bez pozdrava
Sara p.o.v
Šutjeli smo 5 minuta, sve dok nije došao Can. Došao je u pravom momentu. Nasmijao se sa vrata, kao da sam nešto najljepše što vidi. Uzvratila sam mu. U istom momentu Kerem je ustao i bez riječi izašao vani.
- Šta mu je? - upitao me Can idući prema meni. Utisnu je lagan poljubac na moj obraz. Vratila sam se u stvarnost. Osjećaj ovih divnih usana ma mom obrazu.
- Ne znam stvarno. Ionako je čudan, leden i namrgođen.
Grohotom se nasmijao.
- Idemo li na piće danas?
- Da, imam još par poslića i na pauzi sam sa tobom.
- U redu. Drago mi je i veselim se tome.
Namignuo mi je i ponovo me poljubio.
- Idem sad. Vidimo se.
- Vidimo se, izustila sam, a on je nestao iza vrata.
Već je kucalo 13 sati i dovršila sam sve poslove za sad. Can će doći za 15 minuta. Izašla sam iz prikolice i krenula prošetati malo. Svi su bili na pauzi. Samo poneko iz ekipe za snimanje pravio je osvjetljenje za poslijepodnevno snimanje.
Vidjela sam poznatu figuru kako sjedi na klupi pored mora. Krenula sam prema njemu. Čuo je korake i okrenuo se. Oči su mu bile umorne, a lice blijedo i iscrpljeno. Osjetila sam neku krivicu.
- Sara.. izustio je.
Upravo sam tebe htio tražiti.
- Mene? Ššto? - promucala sam.
- Dodji.
Pokazao je rukom na klupu. Polako sam nesigurnim korakom krenula prema njemu i sjela.
Okrenuo se prema meni i pogledao me u oči.
- Želim nešto od tebe.
Nasmijala sam se.
- S kojim pravom?
Cinično sam se nasmijala.
- Molim te. Želim nešto od tebe. Nećeš se pokajati, kunem se.
Šutjela sam
- Večeras u 8 dodji na adresu koju ti pošaljem. Poslije toga mene nikad više nećeš vidjeti.
Zanijemila sam.