Budući da će ovaj i naredni nastavci biti zanimljivi, zanimaju me vaše reakcije, te bih vas zamolila da ostavljate usputne komentare...
Što više, to bolje❤
Uživajte u nastavku.
"Mark, ljudski ću te zamoliti da mi objasniš gde se sada nalazimo i zašto ova prostorija izgleda ovako kako izgleda", rekla sam rukom prešavši preko pištolja koji su se nalazili ispod uramljenih isečaka iz novina.
"Pa šta još treba da ti se kaže. Sve si videla. Stojimo ovde već sat vremena i ćutimo. Mislim da si pročitala svako slovce ove prostorije... Doslovno svako slovce.", poslednje je rekao malo tiše, sebi u bradu.
To je istina. Stvarno smo proveli poslednjih sat vremena ovde, dok sam se ja, kao da me je neko uključio u struju, vrtela po ovoj sobi, kao da je parket plesni podijum... Ozbiljno. Bila sam čas na jednoj, čas na drugoj strani prostorije. Kao neko drugače na ekskurziji. No mislim da je Mark u pravu. Sve sam pročitala, i ustanovila da Stejtovi zapravo i jesu mafijaši. To do nekle objašnjava ogromnu firmu i bogatstvo.
"Jesu li žene u njihovoj porodici znale za ovo?", odmahnuo je glavom.
"A ne bi trebala ni ti. Ali šta je, tu je. Dovoljno si pametna da uđeš unutra i niko sada tu ne može ništa više.", ponovo je promrmljao, te izašao nazad u hodnik. Shvativši da sam već sve pročitala po deset puta, krenula sam za njim. Nakon što je prostorija sa pravim oružjem ostala prazna, vrata su se zatvorila, i zid se vratio na svoje mesto.
Izašli smo te je Mark zaključao i otišao sa ključevima, kako bi bio siguran da ja više neću ulaziti. Ali nešto je zaboravio. Pištolj koji je bio neophodan da bi se unutra ušlo još uvek je bio kod mene. Ne znam... Nije dobro to što kod sebe imam oružje. Ali nije ni loše. Nikad se ne zna, možda me neko napadne na ulici, ili šta znam...
Svejedno, došlo je vreme da se vratim nazad. Nisam sigurna, ali Luka je možda brinuo.
Čim sam ušla, ta nesigurnost je nestala. Brinuo je. Toliko da me je zvao pedesetak puta. Ali ja naravno nisam čula telefon. No dobro. Šta da se radi. Izvinila sam mu se, rekavši da je bila gužva u saobraćaju zbog sudara, te da je autobus morao obilaznicom. Što je bilo tačno donekle. Jeste se desio sudar, ali nije ometao traku za autobuse.
Na sreću, poverovao mi je, te sam se napokon odvukla do svoje sobe, sa namerom da spavam.
Međutim, Luka je umao nešto drugo na umu.
"Slušaj, moram nešto jako bitno da ti kažem. Možda nećeš verovati, ali ja ti svakako moram reći.", pogledala sam ga u oči. Delovao je iskreno, i ne znam zašto mu ne bih verovala.
"Izvoli", sedela sam na krevetu u torskom sedu. Ne znam da li sam vam to već jednom rekla, ali samo sam tako mogla da ostanem koncentrisana u kasnim noćnim satima. A sada je bilo sat vremena nakon ponoći.
"Web dizajn nije jedini posao kojim se bavi moja porodica... Moj deda, zatim moj otac, bili su glavni u mafiji. Uskoro ću to biti ja. I mislim da nisam spreman. Leno ne znam šta da radim.", uzela san torbu i iz nje izvadila pištolj. Možda malo nepromišljeno? Dobro... Malo više.
"Znam.", progovorila sam, dok me je on iznenađeno gledao.
"Leno, nisi valjda ulazila tamo?", upitao je, a ja sam naravno morala da mu ispričam sve. Jer ne znam zašto bih krila. Na kraju krajeva, držim pištolj u rukama, pa ako nešto pođe naopako...
Ti stvarno nisi normalna...
E sad se slažem sa tobom.
"Našla sam ključeve kod tebe u fioci, pronašla pravi i otključala. Uzela jedini pravi pištolj koji se nalazio tu i pogila naravninu na zidu. Zatim ukucala ime tvoje majke i ušla unutra.", udario se šakom po sred čela i pogledao u mene.
"Zašto nisam razmišljao? A posle sam se još pitao za šta ti treba ime moje majke... E budale...", došlo mi je da se nasmejem. Ne znam kako sam se suzdržala.
"Ali iz nekog razloga mi i nije žao što si ušla i videla sve ono. Sad makar znam koliko mi je devojka pametna.", istog trena sam odreagovala.
"Devojka?", pogledala sam ga u oči.
"Ako se slažeš", osmehnuo se, a i ja sam.
"Da razmislim. Devojka mafijaša. Pa valjda nemam izbora.", rekla sam i na to smo se oboje nasmejali.
"Ali to što znaš, sada čini da budeš u opasnosti. No, dok sam ja tu, ništa ti se neće desiti.", zagrlila sam ga i promrmljala na srpskom jedno 'znam, zato te i volim'.
"Molim te mi reci šta si upravo rekla...", zbunjeno me je pogledao.
"Neka to bude moja malecna tajna... I ne brini, rekla sam nešto lepo.", osmehnula sam se, što je i on uradio...
E pa to bi bilo to. Ljudi mislim da je to dovoljno za ovaj nastavak... Više u sledećem❤✨