VIKTORIJA
Nisam slušala Nikolasov savet, jer to sebi nisam mogla priuštiti,a moja povreda je već izazvala dovoljno problema i pometnji.
Zbog nemogućnosti da se pojavim na jednoj od dobrotvornih večera u Italiji kao naslednica porodice Rivera, moj najmlađi brat je morao da preuzme tu ulogu i otputuje nazad u našu rodnu zemlju.
Ne mogu reći da je bio srećan zbog toga, ali ipak se nije bunio i prihvatio je da ode. Verujem da ga je vreme provedeno sa Antonijem promenilo i od njega načinilo osobu koja konačno počinje da shvata odgovornost koja ga očekuje.
Moje kretanje je bilo svedeno naminimum, ali ipak sam morala da odlazim u našu kompaniju i obavljam svakodnevne obaveze. Bol nije prolazio, ali verujem da sam se naviknula da funkcionišem sa njim.
Zvono na ulaznim vratima se oglasilo, a meni je bilo potrebno neko vreme da odem do njih. Nisam očekivala posetioce, jer skoro nikoga nisam ni znala, a prijatelje nisam imala.
Otvorila sam vrata i tamo me je dočekala Antonijeva nasmejana devojka, kojoj je izraz lica postao ozbiljan kada me ugledala, u rukama je držala kese iz obližnjeg restorana i mogla sam zaključiti da nije uzela hranu samo za jednu osobu.
"Izvini, očekivala sam Alehandra", rekla je tiho.
"Alehandro je jutros otputovao u Italiju", rekla sam joj, a ona je izgledala iznenađeno:"Uđi, ne bih želela da razgovaramo na hodniku".
Ona mi se blago osmehnula i ušla unutra, a ja sam zatvorila vrata za nama i uputila se u dnevnu sobu.
Primetila sam da me zabrinuto gleda kada je primetila da imam poteškoća sa kretanjem, ali nije postavljala pitanja u vezi toga.
"Izvini što sam došla ovako nenajavljeno, Antoni me zamolio da povremeno obiđem Alehandra dok je on odsutan, nisam želela da ti smetam, ali zaista nisam znala da je Alehandro otputovao", rekla je, a ja sam stekla utisak da je moje prisustvo čini nervoznom.
"Nema potrebe da mi se izvinjavaš, Alehandro je iznenada morao da otputuje zbog porodičnih obaveza, ja sam trebala da otputujem umesto njega, ali sam pre par dana uganula nogu i on je morao da me zameni, verujem da je Antoni zaboravio da te obavesti i iskreno mi je žao zbog toga", blago sam joj se osmehnula, nisam želela da me se devojka koju je moj brat izabrao plaši.
"Nećemo sada o tome, kako ti je noga?", upitala me sa osmehom, a ja sam počinjala da shvatam zašto se baš ona dopala mom bratu blizancu, bila je opuštena i nasmejana.
"Bolje, ali tek za vikend ću biti u mogućnosti da u potpunosti mirujem", rekla sam.
"Mislim da bi ipak trebalo sada da miruješ, čula sam od Antonija da ste imali neki problem u kompaniji, ali verujem da bi trebala zdravlje da staviš ispred toga, iako shvatam koliko ti znači posao", rekla je.
"Volela bih da to mogu da učinim, ali ovo je nešto što moram rešiti sama i to u skorije vreme."
Nije mi smetalo što je neko odavao podatke o mom privatnom životu, jer u njemu nije bilo ničega zanimljivog, ali neko je odavao podatke o poznatim slučajevima i podatke o mojoj braći, a ja sam morala da ih zaštitim od toga. Antoni je pre mnogo godina stavio tačku na porodični posao i ne bih želela da ga ponovo uplićem u to, a Alehandro je ipak još uvek bio premlad da bi se nosio sa pritiskom i odgovornošću.
"Da li si gladna?", iznenada me upitala, a ja zaista nisam očekivala ovakvo pitanje:"Kupila sam ručak za Alehandra i mene, a pošto on nije tu, a imam previše hrane za sebe, trebalo bi da podelimo".
"Zaista nisi morala to da radiš..."
"Želela sam da sama skuvam ručak, ali ja se zaista ne snalazim u kuhinji, a ostala sam i duže na poslu...", Sara se ponovo počela pravdati, a ja ovog puta nisam mogla da suzdržim smeh.
"Sve je u redu, Saro, ne moraš biti nervozna u mom prisustvu, ja sam samo još jedna obična devojka koju si upoznala", nasmejala sam se, a ona mi se ubrzo pridružila.
"Nisam očekivala da si ovako opuštena osoba, jer kada sam te prvi put srela činila si mi se kao neko ko je hladan i nedostižan."
"Žao mi je što si stekla takav utisak, ali ja zaista teško stičem poverenje u ljude i prvi put kada sam te videla sa Antonijem stekla sam pogrešan utisak, izvini zbog toga", iskreno sam joj se izvinila.
"Nadam se da možeš zaboraviti naš prvi susret, jer je bio zaista neprijatan za obe", rekla je, a ja sam se prisetila scene između nje i mog brata.
"Ne brini o tome, delimično je to bila i moja krivica jer me niste očekivali u stanu", rekla sam, a zatim sam se i našalila:"Od sada ću ubuduće najavljivati svoj dolazak."
Ona me je uzvratila osmehom, a ja sam shvatala da ona nije bila devojka kakvom sam je u početku zamišljala, dozvolila sam svom zaštitničkom stavu da donese predrasude pre nego što sam je zaista i upoznala.
Ustala sam i uputila se ka kuhinji, ali me je ona zaustavila.
"Ja ću postaviti sto, ti bi trebala da miruješ, a uz to znam gde se šta nalazi", rekla je, a ja i ako sam želela da se pobunim ipak to nisam učinila jer je ona ovog puta bila u pravu.
"Hvala ti, Saro", tiho sam joj se zahvalila, a ona mi je samo uzvratila osmehom pre nego što se uputila ka kuhinji.
Ubrzo se vratila sa potrebnim priborom i vešto postavila trpezarijski sto.
"Čime se baviš?", upitala sam je ne želeći da za ručkom zavlada neprijatna tišina.
"Radim kao šminkerka u Chanel-u", ponosno mi se osmehnula, a zatim mi uzvratila pitanjem:"Ti si direktorka firmi u SAD-u, zar ne?"
"Moglo bi se tako reći, ali pre svega sam advokat, više volim da branim i zastupam slučajeve nego da samo radim kancelarijski posao."
"Nisam to znala, Antoni to nikada nije pomenuo..."
"Mog blizanca i mene je život razdvojio pre dosta godina i verujem da smo se vremenom odaljli, različiti interesi i geografska udaljenost su učinili svoje", rekla sam iskreno:"Ali bih te zamolila da ovaj razgovor ostane između nas".
"Naravno, ne moraš da brineš o tome."
Nastavile smo sa neobaveznim razgovorom i tako dobile mogućnost da bolje upoznamo jedna drugu. Zajedno smo se pobrinule za posuđe jer ona nije želela da mi dopusti da sve uradim sama.
"Mislim da je vreme da krenem, drago mi je što sam danas dobila priliku da te malo bolje upoznam", rekla je sa osmehom.
"Osećanja su obostrana i još jednom bih želela da ti zahvalim što toliko brineš o mojoj braći."
"Zadovoljstvo je moje, obojica su zaista neverovatni", rekla je:"Ako ti bilo šta zatreba, možeš me pozvati u bilo kom trenutku."
Sara je ubrzo otišla, a ja sam se ponovo osetila usamljenom u ovom prostranom stanu. Nekada sam smatrala da se čovek posle nekog vremena navikne na samoću, ali ubrzo sam shvatila kolika je to greška zapravo bila.
Odlučila sam da se pozabavim slučajem koji zastupam za par nedelja želeći da sebi skrenem pažnju sa samoće koju sam osećala.
Zvono na vratima se ponovo oglasilo, a ja sam pomislila da je Sara nešto zaboravila jer nikoga nisam očekivala. Osmeh mi se pojavio na licu, dok sam se kretala ka vratima.
Onog trenutka kada sam ugledala osobu ispred vrata osmeh je istog trenutka spao sa mog lica.
"Šta ti radiš ovde?"
"Načuo sam da je Antoni van države, a ja sam samo želeo da se uverim da je moj pacijent dobro", obratio mi se Nikolas sa širokim osmehom.
"Odlično se osećam, hvala na zabrinutosti i videćemo se nekom drugom prilikom, trenutno sam zauzeta", pokušala sam da zatvorim vrata ispred njega, ali on je bio brži od mene.
Moja osećanja su postala pomešana, osećala sam kako crvenim, ali to nikada ne bih priznala. Njegovo prisustvo je u meni budilo ćudan osećaj koji nisam znala da opišem rečima.
"Viktorija, ozbiljan sam, ovde sam da bih ti pogledao nogu", njegov opušteni glas je postao ozbiljan, a na ovu promenu njegovog glasa jeza je prošla kroz celo moje telo.
"Zaista sam dobro", rekla sam tiho.
"Ako si dobro kao što tvrdiš dopustićeš mi da ti pogledam nogu, a zatim ću otići", rekao je, a ja sam na njegovim usnama ugledala zlobni osmeh.
Nisam bila dobro, to je bila laž u koju sam i sama pokušavala da poverujem, ali nisam želela da i on to zna.
"Viktorija, neću otići dok ti ne vidim nogu, ne postoji način da me odgovoriš od toga", rekao je ozbiljno, a zatim je prošao pored mene i ušao u stan.
Nisam pokušavala da se raspravljam sa njim, ali sam to jarko želela, bilo je to nešto u njegovoj pojavi što me je prosto izazivalo da se raspravljam sa njim.
Po tome kako se kretao po stanu mogla sam zaključiti da je i ranije boravio ovde, ipak je on bio Damienov rođeni brat. Spustio je svoj ranac na ugaonu garnituru, a zatim mi rukom pokazao da sednem.
Bez i jedne reči sam sela, a on je počeo da zavrće rukave svoje košulje, a ja sam uhvatila sebe kako sam se zagledala u njega i koliko god želela da skrenem pogled, nisam to mogla da učinim. Uvidela sam u njemu ozbiljnu i odraslu osobu dok je iz njegovog ranca vadio sve što mu može biti potrebno, izgledao je drugačije nego inače; nisam u njemu videla onog šaljivdžiju na kog sam navikla.
"Hoćeš li mi reći zašto si se toliko zamislila?", blago mi se osmehnuo:"Dok smišljaš odgovor zamolio bih te da se izuješ i dopustiš mi da vidim tu povređenu nogu".
Bez razmišljanja sam učinila ono što mi je rekao, a na njegovom licu se pojavila zabrinutost kada je ugledao moju povredu.
"Mislio sam da sam bio jasan kada sam ti rekao da miruješ, da li si svesna koliko si pogoršala svoju povredu?", počeo je da me kritikuje.
"Rekla sam ti da to u ovom trnutku nije moguće, od mene se očekuje da vodim kompaniju i uz to branim slučajeve, moj život ne može da stane zbog jedne obične povrede", rekla sam.
"Pošto si ti neodgovorna i nepopravljiva osoba, ja ću provesti sa tobom naredna tri dana nadgledajući tvoje mirovanje, ukoliko probaš da se pobuniš obavestuću Antonija o ovome, a siguran sam da velika Viktorija nije čak ni brata obavestila o povredi jer ne želi pomoć i misli da sve može sama", rekao je uzimajući jedan od zavoja i počinjući da mi zavija nogu.
"Ne možeš to da učiniš!", pobunila sam se.
"Samo me gledaj", namignuo mi je:"Trenutno imaš samo pravo da odabereš želiš li da naše zajedničko vreme probedeš ovde ili želiš da odemo u porodičnu kuću mojih roditelja".
__________________________________
Još samo jedna nedelja dok se ne vratim aktivnom pisanju. :)