Nešto nije u redu, ali ne znam tačno šta. Sedim za stolom sa bratom blizancem i iščekujem doručak. Creva mi zavijaju već po ko zna koji put, i baka je to čula. Odlazi do šporeta, Smederevca, i ubacuje još koje drvo u vatru. Iz rerne se oseća prelep miris pite bundevare koju niko ne može da napravi kao ona.
"Uskoro će biti gotova. Gde li je taj deda?", gunđala je sebi u bradu.
Ustajem sa stolice i krećem prema prozoru jer mi se učinilo da sam čuo zvuk vrata od štale, ali tek sada primećujem. Da li sam ja to manji nego što jesam ili mi se čini? Stojim nekoliko sekundi u čudu, a zatim odlazim prema ulaznim vratima i otvaram ih. Hladan planinski vazduh mi odjednom prolazi kroz nos. Nisam ni primetio da je toliko napadao sneg. Deka je u dvorištu, ide prema meni i nosi koficu u kojoj je mleko.
"Zatvori vrata, rashladićemo kuću", rekla je malo nervozno baka.
Sve je izgledalo nekako ubrzano, jer verovatno baka i deka nisu očekivali da se brat i ja probudimo tako rano.
"Odnesi joj ovo", deka mi je pružao koficu u ruke.
Svako jutro je donosio mleko iz male štale u dvorištu, u kojoj se nalazi jedna koza koju brižno čuva. Čak joj je dao i ime Resa zbog resica ispod usta.
Baka je procedila mleko i ostavila ga da se kuva, a zatim je izvadila pitu iz rerne i stavila je na sto. Onaj prelepi miris je sada bio još jači. Brat i ja prosto nismo mogli da dočekamo da baka iseče pitu na parčiće.
Deka je već seo na krevet i uključio televizor. Pošto je signal u selu bio slab, antena je hvatala svega četiri-pet kanala. To je bilo mnogo manje nego u gradu gde brat i ja živimo sa mamom i tatom. U grad u koji danas moramo da se vratimo jer nam za koji dan počinje drugo polugodište.
Istina je da su uslovi na selu lošiji nego oni u gradu jer nema mnogo programa, prodavnica je udaljenija, nisu retke ni nestašice vode, ali za mene to selo ima dušu koju grad nikada neće imati. Tu volim da provodim svaki raspust, pa čak i onaj jesenji od dva dana.
Tu imam mnogo manje prijatelja koji su mi draži od onih u gradu. Ovde se lepše spava, hrana je ukusnija. Čak je i voda ukusnija. Bio sam pomalo tužan jer moram da idem.
Mama i tata su trenutno na spratu kuće. Pakuju poslednje stvari pred povratak u grad. Mislim da se ni njima ne ide sa ovako prelepog mesta, ali su primorani jer im se bliži kraj godišnjeg odmora.
Na televiziji je u toku jutarnji program koji deka ponekad prati. Znao sam da na sredini jutarnjeg programa uvek puštaju crtani "Vitez Koja", pa se nadam da deka neće prebaciti kanal dok crtani ne počne.
U tom trenutku tata ulazi na vrata.
"Spakovali smo se. Da li ste spremni? Idem da upalim auto da se zagreje."
"Ne, sačekaj, želim da odgledam crtani", rekao sam tužno. Želim da što je moguće više vremena provedem u tom selu sa bakom i dekom. Želim da ukradem svaki trenutak.
Od kada su se baka i deka odselili iz grada viđali smo ih svega par puta godišnje jer je selo poprilično udaljeno od grada. Rekli su da im je lakše u selu, ali znam da su samo želeli da mi u stanu imamo više slobode. Nisu želeli da nam smetaju.
"Sine sačekaj da jedu. Spakovaću vam pitu da ponesete i za usput", govorila je tužno baka. I njoj je bilo krivo jer smo morali da idemo. Bili smo joj jedini unuci.
To je malo selo sa svega 200-300 stanovnika. Većinom tu žive stari ljudi, kojima je takođe drago kada se čuje dečija vika preko leta i zime. Drago im je kada se dešava nešto. Bilo šta. Ali ostatak godine to je isuviše tiho, mirno, neko bi rekao i dosadno mesto.
Jeo sam najukusniju pitu što je moguće sporije jer sam želeo da taj bezbrižan trenutak traje večno. Ovde sam, na mestu koje toliko volim sa porodicom. Ali osećam da nešto nije u redu. Nešto taj trenutak kvari. Odlazak...
Uspeo sam da odgledam crtani do kraja, ali sada znam da sledi najtužniji trenutak. Došlo je vreme za pozdravljanje sa bakom i dekom. Nije se znalo kome je više krivo. Da li meni i bratu, ili baki i deki?
Tata se pozdravio prvi sa njima, jer je morao da ide do kola. Vozi najprepoznatljiviji auto toga doba, crvenog Juga.
Mama je čekala mene i brata. I on je bio tužan, ali ničim nije davao to do znanja. Dok sam se pozdravljao sa bakom, i u tom trenutku sav bol, sva tuga je izašla iz mene. Počeo sam da plačem, ali ne znam zašto.
"Doći ćete i sledeći raspust, nema razloga za plakanjem", pokušavala je da me uteši.
Znao sam to, i pokušavao sam da se smirim, ali nikako nisam uspevao da dođem do daha. Potom sam se, uz ništa manje plača pozdravio i sa dekom. Na putu prema kolima neprestano sam im mahao dok su mi se suze slivale niz obraze. Ušli smo iz kola, i počeli da se spuštamo niz usku seosku kaldrmu. U daljini su i dalje stajali baka i deka. Mahali su nam.
"Čemu svo to plakanje kada dolazimo opet za par meseci?", upitao me je tata.
Nisam znao šta da mu kažem, jer ni sam nisam znao odgovor. Samo sam spustio glavu na središnji deo zadnjeg sedišta i zaspao.
"Hej, budi se. Stižemo uskoro."
Naglo otvaram oči. Sedim na prednjem sedištu bratovog automobila. On je za volanom. Nalazimo se na ulasku u selo. Oko nas pada prvi sneg ove godine.
"Jesi li ti to plakao ili spavao?"
Pogledao sam se u retrovizor. Suze na mom licu.
"Spavao sam", odgovorio sam mu dok sam ih brisao.
"Ovo mesto vraća mnoga sećanja. Ipak prvi put dolazimo sami ovde. Snaći ćemo se već nekako bez bake i deke."
"Da, snaći ćemo se."
Nedostajete :(
~ 1.10.2018. ~