Osmeh smrti [ZAVRŠENA]

Osmeh smrti - 12. deo

~ Osmeh smrti ~
●12.deo●
✻SLEDEĆI DAN✻
✦Sofija✦
Prethodnog dana sam lepo proučila grad i prevoz kojim mogu doći do mog novog posla kako Nina ne bi više išla sa mnom.
Ne znam iz kog razloga, ali jako mi je zasmetalo kako je svojom pojavom prekinula Adrianov i moj razgovor. Ponašala se prema meni kao prema maloj nesposobnoj devojčici.
Ako ne budem išla sa njom, možda uspem da na miru razgovaram sa Adrianom.
Uspravim pogled u ogledalu i trepnem par puta. Zašto je meni uopšte stalo da ja sa njim razgovaram? Zašto me neka sila vuče ka njemu?
Obučem ponovo neku komforniju odeću i izađem iz kuće zaključavajući je.
Isti prevoz kojim smo Nina i ja juče išle i danas koristim. Bila je neobičan mir i samo par ljudi je čekalo na stanici. Opet me je na trenutak podsetilo na Beograd u ranim jutarnjim časovima. A onda se odjednom pojaviše ljudi. Sve više se skupljaju na stanici i nastala je ona uobičajena gužva svakog velikog grada.
Uđem u isti tramvaj od juče i uhvatim se za šipku. Ni ne trudim se da nađem slobodno sedište.
Izađem iz tramvaja i ubrzo stignem do agencije, te se zaputim pravo ka svlačionici za ženske modele. U istom hodniku su se nalazile i muške i ženske svlačionice. I to odmah jedne preko puta druge.
Uđem u žensku na desnoj strani gde je već šminkerka čekala mene. Svečana ali ne tako upadljiva haljina je spremno čekala na vešalici da je ja obučem. Brzo je obučem, te sednem ispred ogledala kako bi šminkerka uradila svoj posao.
Ne kasnimo ali je ona vidno uznemirena da li će stići na vreme. Navikla je na užurbanost, ali nisam očekivala da će mi tako savršen izgled uraditi za tako kratko vreme.
Plava senka za oči i plave šljokice odmah preko nje su se stapale sa mojom bojom očiju, a veštačke trepavice su ih još više isticale.
Ustanem i izađem iz svlačionice žureći ka studiu gde je rasveta već postavljena. Sednem na jednu stolicu na sred bele pozadine i tačno ispred kamere.
Xx: Let's begin. (Počnimo.)
Rasveta se upali na njegove reči, te blicevi kamere počnu da trepere. Osećam se kao da me slika hiljadu ljudi a ne samo jedna osoba. I odjednom sam se osetila moćno. Dok sam menjala položaj glave i lica kako bi fotografi dobili izgled iz više uglova, sve više sam se opuštala pred kamerom.
Negde pred sam kraj slikanja primetim riđokosu devojku sa strane kako me posmatra. Kada kamerman oglasi kraj mog poziranja, ustanem sa stolice i laganim koracima priđem toj devojci koja mi se polako osmehnu.
Xx: Ti si Sofija, zar ne?
Ozari mi se lice kada shvatim da priča srpski, te potvrdno klimnem glavom.
S: Jesam. Jesi li i ti model ovde?
Oči su joj bile pomalo suzne i imala je neki kiseli osmeh.
Xx: Jesam. Nemam danas slikanje, ali sam došla tebe da upoznam. Ja sam Dea.
Zagrlimo se usred celokupne gužve, te ja odjednom pitam skroz čudno pitanje.
S: Jesi li videla možda Adriana?
D: Već si njega našla? Do njega niko ne može da dopre. Viđamo se između smena i ponekad se pozdravimo. Samo znam da je nekako ne zainteresovan za ovaj posao.
Nemo klimnem glavom čudeći se ovoj rečenici.
D: Viđaćemo se od sad često, sutra smo u istom terminu.
Mahne mi i izađe iz zgrade, a ja plitko izdahnem i krenem ka svlačionici.
Zašto je nezainteresovan za ovaj posao? Zašto se ne druži ni sa kim?
Podignem glavu i uhvatim kvaku na levoj strani hodnika, te otvorim vrata.
Umesto da ugledam moju svlačionicu i haljine koje su bile u njoj, ugledam gola muška leđa.
Zbunjeno se namrštim, a zatim se figura okrene i pogledam opet u to lice.