Kratke priče

Noć

(napisano 2020.)

Mrak mi ljubi stopala.

Hladna noć penje se uz zidove baroknih kuća u kraju, obijajući svaki zatvoren prozor, provlačeći svoje tamne, dugačke prste kroz opna onih otvorenih, i jagodicama mazeći obraze naježene dece.

''Mama,'' dečačićev glas stopio se s tminom i nestao u spirali umora. ''Plašim se.'', dahće.

Još jedno dete čije detinjstvo prestaje kada shvati da ga mama ne čuje, da ga nikada nije ni čula u noći.

Noć je možda mlada jer se mladima hrani.

''Mama,'' zoveš je, iako nikada nije tu, dok te u krevet ušuškavaju zvezdani svod, po koja ulična lampa, i zimska hladnoća.

Zavesa na prozoru diše s tobom. Što plačeš, dete, kad noć ume da sija jače od dana? Odškrini vrata od sobe i išunjaj se do terase. Neka ne ljubi samo noć tvoje obraze, poljubi i ti njene. Pogledaj joj dušu i reci mi da ti je strašna, tako spokojna, pospana, pomalo tužna, pomalo najživlja. Osvrni se po kvartu. Prozor do tvog svetli čas crveni, čas belo, čas plavo, u ritmu kola koje igraju svetla na jelci u čast Božiću. Misliš li da Deda Mraz strahuje od zvezda dok putuje nebom? Misliš li da mu smetaju zarumeneli obrazi i crven nos?

Nema svetla bez tame, nema toplote bez hladnoće, nema leta bez zime.

Nema zime bez leta.

One koje nadgriza nemir nakon što ponoć otpeva svoju pesmu, oni koji su poslednji budni u kući, vide svet onakvim kakav jeste. Sjajnim, a bez svetla.

Volim da čekam noć, ali ne i da je ometam. Volim da zajedno postojimo.

Noću ne moram glasno da puštam muziku da bih je čula, to joj je jedna od čari. Gledala bih u plafon kao mlađa i zamišljala zvezde na njemu. Zamišljala bih priče i šaptala bih ih sebi pre spavanja. Ima nas koji čekamo da sat otkuca ponoć kako bismo se probudili, dok danima snimo otvorenih očiju.

Misliš li da je bolje sijati u mraku, nemo, dok su drugi prepušteni skladu svojih umora, ili pred sunčevim tronom i pred svim oblacima, glasno, ali nebitno?

Zvezde su i danju na nebu, iako ih ne vidimo. Ne zaboravi to.

Kuća na kraju ulice i noću svetli. U njoj živi jedna starica, sama, i plaši se mraka koliko i ti. Jedino što se ona ne plaši da će joj naškoditi, već da će je napustiti. Da, ako sklopi oči, sutra ga neće biti. Ako mrak nikada ni ne uđe, neće moći ni da izađe, to je vrsta zaštite. Previše je toga izgubila, ta žena; neće, valjda, i još jednu noć.

Ponekad čitam naglas zvezdama jer se plašim da su i one usamljene kao što sam i ja nekada bila.

Pitam se ko ih je tamo stavio, i koja im je omiljena knjiga. Pitam se da li me iko ikada čuje, i zašto to nikada ne pominje. Pitam se da li mi zvezde odgovaraju kroz oblake, ali ih ne čujem, jer sam preduboko u svojim mislima da bih noću išta primetila.

Pitam se hoće li ikada sići odatle; volela bih da ih upoznam. Osim ako već nisam. Svako od nas delom je sastavljen od kosmičke prašine, i svi smo delom zvezde. Možda je blesavo misliti o tome, ali lepo je,bar na trenutak, verovati da je svakome od nas predodređena jedna zvezda na nebu. Bar toliko – jedna sjajna tačka negde duboko u svemiru. Jedna zvezda koja se oseća kao dom kom nikada nećemo prići. Nemci imaju reč za nešto slično tome: Fernweh , žudnja za povratkom domu koji nikada nismo ni imali, težnja za još neviđenim mestom.

Kad ponoć otkuca, čini mi se, svet postaje iskreniji.

Možda jer ostaju budi samo oni koji beže od života, i oni koji su tada najživlji. Možda jer noćima shvatamo koliko smo sami.

Možda jer je svet tada najlepši, i očarani smo njime toliko da ostajemo uskraćeni svih reči sem onih najiskrenijih.

Možda jer se noći ne osećaju stvarnima, i nemamo šta da izgbimo. Sutradan ćemo svakao za sve okriviti umor. O noćima se uglavnom ni ne priča kad svane.

Možda je sve ovo jedan san.

Tragovi koji se ostave mrak proguta. Mrak, koji me grli i drži čvrsto, i ne pušta. Zar ne shvatate, da noći, iako najmračnije, uopšte nisu mračne.

Sunce me ne grli ovako svakog jutra. Sunce se pravi da me greje, a potom pobegne. Noć je iskrena, i oduvek je bila tu.

Dečače, ne beži, jer noć te ne juri. Ona te čuva.

Da li te je ikada majka koju toliko očajnički prizivaš grlila čvrsto koliko to rade tanke grančice sumraka? Da li te je ona ljubila u čelo dok ti vetar peva uspavanke? Jesi li ikada obratio pažnju na pesme sova kada svet zatone u mir? Ne čuješ, jer noću ljudi su najsebičniji.

Tmina prelazi svojom šakom preko moje dok čitam poslednje reči teksta posvećenog mojoj zvezdi, i šapućem, ne znam više za koga: sebe, ili mrak, ili zvezdu. Ili možda svet.

Steže mi šaku, ohrabruje me da se prepustim svemu.

Iako u četiri zida, gledajući u plafon zamišljam da ležim na poljani i gledam u nebo. Čujem travu kako mi šuška pod stopalima. Osetim njeno zelenilo i suze još nerođene rose na svojim prstima.

Neka ti sledeći put kosmos podari noge, i rodi kao čoveka, molim se za zvedu, pa da vidiš tačno koliko nam znači tvoje svetlo.

Volim tu zvezdu; volim ih sve.

Stiskam dlan noći i zamišljam da je još tu, samo za mene. Zamišljam da nisam usamljeni lunatik, i zamišljam da mi se mesec ne smeši iskrivljeno tužno.

Jednom ćemo nestati i ta zvezda i ja ali, verujem da oni koji najjače sijaju na kraju eksplodiraju najburnije i najvibrantnije, za sobom ostavljajući umetnička dela koja će u sekundi ispariti i ostati samo sećanja.

Sećanja, toliko tražim. Ništa više.

To, i da se ne plašite noći.

Na kraju, noć je jedina koja je bila tu da vidi svaku vašu neisplakanu suzu i pomoli se za pomoć.

Jedina je verovala u vas.

Ko je sve od vas ikada verovao u nju?