Ljubav iznad zakona - završena

41.Ne dam na nju!

*Bela POV*

Još samo tri meseca do dolaska malog princa. Ethan, koliko god da je želeo i radovao devojčici, saznanje da nosim dečaka ga je toliko uzbudilo da je odlučio da će sam srediti sobu. Ja, iskreno nemam ništa protiv toga, ali opet ću i ja umešati prste u to. Pre neki dan sam saznala pravi razlog zašto se Evelin preselila kod Davda. Ne bih ni saznala da se nisu izlanuli. Ako sam trudna nisam bolesna. Nisu želeli da se nerviram, zbog čega su mi prećutala tako bitnu informaciju. Ali, da je Evelin trudna, a da se meni desilo to što se desilo njoj, siguran sam da bih isto postupila. Ipak je samo brinula za moje zdravlje i zdravlje bebe.

Ethan: Dušo, mislio sam da soba bude u plavoj boji.
Nasmejala sam se i na laptopu našla sliku preslatke sobe.
Bela: A šta misliš o ovome.
Pogledao je svetlo plavu sobicu sa detaljima bele boje. Iskreno, meni se mnogo dopalo.
Ethan: Lepa je, ali zar nismo rekli da ću ja srediti sobu.
Tiho sam se zakikotala da me ne bi čuo.
Bela: Pa, jesmo. Ali ja sam pronašla ovu pa sam htela da ti pokažem. Ako ti nađeš neku lepšu, slobodno.
Ethan: A kako je tatin princ?
Pibližio se mom stomaku i počeo da vodi monolog. Uvek mi je bilo smešno dok je pričao sa stomakom koji nikako da mu odgovori. Stavio je šaku na stomak, a samo par sekundi kasnije oboje smo se pogledali. Udar. Osetili smo mali udar.
Ethan: Tatin princ je konačno odgovorio.
Sreća mu se ocrtala preko celog lica. Nisam želela da kvarim ovaj njihov momenat, pa sam samo posmatrala Ethana kako sa oduševljenjem priča. U početku je mislio kako ćemo dobiti devojčicu. Odmah je osmislio kako bi ona izgledala, ali pošto tada nismo znali šta nosim, ipak smo tu ideju pauzirali. A sada, sada on ne može da se odluči šta će i kako će. Pa, definitivno je uzbuđeniji od mene.

*David POV*

Polako je iznosim iz kola. Glavu joj stavljem na moje rame i trudim se da je ne udarim dok prolazimo kroz sva vrata. Prelepa je kada spava. To njeno milo i nežno lice je božanstveno posmatrati. Ma nju je uvek božanstveno posmatrati. Kada sam je nežno smestio u krevet, vratio sam se po fasciklu koju je ponela. Znao sam da joj je ono porodična kuća, ali nisam bio sigiran da li je pametno da sam pročitam to što je u fascikli, ili da ipak sačekam da mi ona kaže. Ali, videvši je onako slomljenu, uplakanu i pogubljenu, ne želim da ponovo prolazi kroz to. I tako sam prelomio. Zbog svog anđela, otvorio sam fasciklu i počeo polako da čitam. Znao sam da su papiri o njenom usvajanju lažni. Nije u pitanju nikakvo prihvaćenje bebe koja je ostala bez roditelja, ona je oteta od njih.

Bacam pogled na sprat, a suze samo što mi ne krenu na oči. Ona je kroz ovo sama prolazila. Prosto ne mogu da verujem. Ona ovo nije zaslužila! Trebao sam da joj kažem šta sam sazno, možda bi joj bilo lakše, a ovako....ne mogu ni da zamislim kako joj je bilo. Zatvaram ovu prokletu fasciklu i brzim koracima idem ka mom anđelu. Ulazim u sobu i vidim je kako spava. Nije se ni pomerila od trenutka kada sam je spustio u krevet. Presvukao sam se i zavukao se pod pokrivač. Nežno sam je privio na svoje grudi. Imao sam osećaj kao da mi srce trči kilometarski maraton. Šta mi je uradila ova devojka? Ceo svet bih zapalio zbog nje. Ona je prva devojka za koju sam svestan da je vredna moje pažnje. Niko ne sme da joj stane na senku pored mene. A sada kada je moji ljudi prate i čuvaju kada ja to ne mogu, mirniji sam. Niko nju više neće da povredi...

A onda me je srce probolo. Pa ja ću je i sam povrediti kada bude saznala ko sam ja u stvari. To ću morati da joj polako saopštim i ne smem da je pustim. Nikada je neću pustiti.
Mazio sam je po kosi i onda mi je stigla poruka na telefon. Ovo mi se uopšte ne dopada. Zašto moram da učestvujem u tome uopšte?
Evelin: Davide?
Odmah sam ostavio telefon i pogledao svog anđela. Poljubio sam je u kosicu i pomazio po ruci.
David: Zašto ne spavaš?
Evelin: Hoću da se mazim sa tobom.
Kao neko malo dete je rekla i počela da se mazi. Nasmejao sam se i još jače je privukao u zagrljaj.
Evelin: Mnogo te volim Davide. Ne mogu bez tebe.
Svaka njena reč me je bola u srce. Ovo u šta se upuštam, može do kraja života da me odvoji od nje. Može da me ubije.

David: I ja tebe volim anđele moj. Ne mogu svoj život da zamislim bez tebe.
Ne znam kako sam uspeo da zadržim suze.
Evelin: Jesi li pogledao one papire?
David: Jesam. Nisam smeo da dozvolim da kroz to sama prolaziš. Prosto nisam smeo...
Evelin: Davide, dušo moja. Nisi mogao da znaš.
Uspravila se i obuhvatila mi lice rukama.
Evelin: Ja sam sama tek tako otišla jer sam tražila neke odgovore. Pa, pronašla sam ih...ali ne onako kako sam želela.
David: Trebao sam da ti kažem šta sam saznao. Možda bi ti bilo lakše.
Evelin: Kaži mi sada.
Vratila je glavu na moje grudi i jače me zagrlila.
David: Dala si mi one papire o tvom usvajanju. Pa, oni su...
Evelin: Šta?
Tihim glasom je rekla i shvatio sam da se bori sama sa sobom. Seo sam i privukao je u svoje krilo.
David: Papiri su lažni, anđele. Nigde ne postoji neki dokument da si ti usvojena. Mila, oteta si od svojih roditelja. Njima su rekli kako nisi preživela, a drugi su te kupili.
Grčila se u mom zagrljaju. Još jače sam je stegao. Samo da mogu da upijem ovu bol koju oseća... Glasno je zajecala da sam se uplašio da će joj se slošiti. Počeo sam da je ljuljuškam u svom naručju pokušavajući da je uspavam. Plakala je na sav glas i jako me stegla za kožu. Briga me i da je otkine, samo da joj bude lakše.
David: Anđele moj, samo polako. Molim te diši. Tu sam i ne dam na tebe, jedina moja.
Osetio sam kako joj se teko opustilo, a disanje unormalilo. Samo sam se naslonio na krevet i ujednačio disanje sa njenim. Ne dam na nju!