Kazna za snove (prvi deo)

Poglavlje 4

"Znam tetka Simka. Znam! Još ovaj mesec je plaćena kirija, sledeći nije. Znam. I da, tražim posao!", govorila je iz kupatila sedeći na klozetskoj šolji.
Od kako je vremešna gospođa čula da je Nesa ostala bez posla, a zatim primetila da je češće u svojoj sobi nego li vani, nije prestajala da je opominje o kiriji, režijama, troškovima.
Nesa je znala da je strah čudo.
I taj novac koji je davala za stanarinu nije padao s neba, dobro se trudila da ga zaradi, znala je da Simki znači, jer šalje deo svojim unucima, ali Nesa jednostavno nije imala snage da se pokrene i izađe iz rupe u koju je upala.
Dane jeste provodila u svojoj sobici tri sa tri. Učila je za ispit, pripremala se, maltretirala samu sebe forsiranjem do zadnjih granica samo da bi smetnula s uma sve probleme koji su je zadesili. Deset dana tempa i spremljen ispit, dali su joj elena da gura dane. A kirija je uplaćena unapred.

"Znam dete, ali sin mi dolazi za dva dana, želi da zna da si sposobna da plaćaš i na dalje. Znaš kad istekne mesec, a ti ne radiš...", uporno i uporno je navaljivala sve dok Nesa nije izašla iz kupatila.

"Znam sve teta Simka! Ako ne mogu da plaćam, iseliću se! Evo, obećavam, a sada me pustite, idem na ispit!"

***

"Pa, koleginice, čestitam! Jedan od boljih odgovora u zadnje vreme! Nego, jeste se odlučili kakvo vam pravo više leži?", pitao je profesor vraćajući indeks.

"Mislila sam da pucam ka tužilaštvu. Muka mi je kada vidim u vestima ili pročitam u novinama da se kriminalci lako izvlače. Silovatelji, ubice, narko bosovi..."

"Pucate visoko, koleginice. Pravni siatem nije crno beo. Mnogo je sivog, na kraju vidite i sami. Cilj svakog pravnika je da ispoštuje zakon u okvirima legalnog, ali mislim da bi bili bolji pravobranilac. Treba objasniti i stranu onog ko je počinio zločin. Recimo iz nehata... Mislim da biste tu bili bolji...."

"Teško, profesore. Nemam ja želudac za gnusnosti", odgovorila je prateći profesora van amfiteatra. Ona je bila poslednji student na ispitu.

"A imali bi za korupciju u sistemu? Pogledajete oko sebe, koleginice... Više možete da učinite braneći svog klijenta, nego optuživši ga. Idemo hipotetički... Imate kriminalca kog terete za recimo distribuciju droge. Mora biti osuđen, svakako. Ako ste dobar advokat, pri tom znate da ne možete da skinete optužnicu, vi se dogovorite sa tužilaštvom. Vašeg klijenta će više kazniti da mora da odleži i taj jedan dan ili da plati pdređenu kaznu ili oba, nego da ste mu dali doživotnu robiju. Nije kazna samo u četiri zida... Neki su kažnjeni više time što su na slobodi, uvek postoji druga strana novčića", odgovorio je, pogledao je značajno i ostavio Nesu da razmilja o njegovim rečima.

Nekada je sloboda upravo veće kazna. Nekada je oduzimanje bitnog značajnije od zatvaranja u četiri zida. Nekada je kazna i sam život, a to je upravo iskusila na svojoj koži...

Neće kazniti sebe, svečano je obećala na stepeništu pravnog fakulteta. Ne, sebe neće kažnjavati, jer ona nije kriva. Ona je bila žrtva koja je bez reči napustila mesto zločina skrivajući svoju sramotu.
Ona je samo žena bez podrške, ljubavi, bez porodice i prijatelja.
Onih par poznanika sa fakluteta nije računala.
Par popijenih kafa nije bilo dovoljno da ih upozna da bi ih proglasila prijateljima. Par nasumičnih razgovora nije dovoljno za poverenje. Par osmeha iz kurtuazije razmenjeno svakako nije bilo poštovanje.
Nedostajala joj je Slađa.
Jedina osoba koju je mogla da nazove možda prijateljem. Koleginica sa kojom je od kako je došla u grad, na poslovima u hotelu podelila džak soli i kofu jada.
Slađa...
Možda jedina osoba koja bi joj pružila ruku da ustane, ako bi pala...

Latila se telefona i u glavi računala kad i gde Slađa radi. Da li je u održavanju ili se sprema za promocije. U svakom slučaju jedna poruka u kojoj joj govori da joj nedostaje bila je dovoljna.
Nesin telefon je gotovo odmah zazvonio, ja šta joj je srce poskočilo. Ipak je Slađu mogla da računa u prijatelje.