Njen spas -Završena-

Četrnaesto poglavlje

Već je bio sumrak kad su sleteli na niški aerodrom. Lav je navukao kapuljaču Ivani i slatko je poljubio. Čim su se vrata aviona otvorila, na njima se pojavio jedan od aerodromskih službenika. "Dobar dan, rečeno mi je da vas samo sprovedem do izlaza sa aerodroma.", promrmljao je radoznalo gledajući u osobu sa kapuljačom i spuštene glave.

Muškarci su klimnuli glavama i pošli za njim. "Hvala.", Lav je promrmljao na izlazu i dao čoveku novčanicu od petsto eura. "Nikad nas nisi video.", promrmljao je, kad ga je ovaj zbunjeno pogledao.

"To se podrazumeva. Hvala, gospodine.", promrmljao je, okrenuo se i otišao. 

Lav je čvršće stegao Ivaninu ruku i poveo je ka mercedesu zatamljenih stakala. "Idemo pravo kod tvojih?", Mitke je upitao čim su ušli u automobil. "Ćao, Ivana, drago mi je da te ponovo vidim.", raspoloženo je rekao.

Osmehnula mu se. "I meni što vidim tebe."

"I?"

Lav je klimnuo glavom. "Da, želim da razgovaram sa njima i da odmah znam na čemu smo.", progunđao je. "Znaš li gde su?"

Mitke se nasmejao. "Ja, druže, sve znam.", rekao je i pokrenuo automobil.

Nakon dvadeset kilometara vožnje našli su se u selu Krajkovac, smeštenog na obroncima Malog Jastrebca. Lav je osetio kako mu srce lupa u grudima. Zadnji put je ovde bio pre dvadeset godina, onog dana kad su mu roditelji rekli da ne žele više da ga vide. Znao je da su dobro i da su još uvek zdravi i pokretni, imao je svoje ljude koji su se brinuli da sve sa njima bude u redu, ali im više nikad nije prešao kućni prag. Mitke je parkirao automobil i pogledao u Lava preko retrovizora. Znao je koliko je ovo njegovom prijatelju teško i koliko se bori sam sa sobom. Pogledao je u Ivanu. "Idem sa tobom."

"Možda bi najbolje da sačekaš ovde sa njima, lepotice."

Odmahnula je glavom. "Ne, idem sa tobom.", tvrdoglavo je rekla.

Klimnuo je, izašao iz automobila i pružio joj ruku. Spustila je ruku u njegovu, pa i sama izašla. Osmehnula se na prizor ispred sebe. Mala, prizemna kućica, okružena borićima bila je smeštena na sredini placa i u ovom trenutku sva okupana u belo. Mogla je da zamisli tu kućicu okruženom cvećom u toplim, letnjim danima. I mogla je sebe da zamisli ovde. "Očaralo te je.", Lav je primetio.

"Jeste. Jesi li spreman?"

Klimnuo je glavom. "Jesam, idemo.", tiho je rekao i poveo je sa sobom. Pokucao je na vrata i čuo očevo tiho "evo". Na trenutak je pomislio da će ga noge izati. "Dobro veče, tata.", promumlao je.

Starac je raširio oči kad ga je ugledao. On više uopšte nije verovao da je Lav živ, a kamo li da će se ikada više pojaviti na njihovim vratima. "Lave, pobogu...", promucao je, a onda ga privukao u svoj zagrljaj. "Hajde, dođi, dođi da te majka vidi.", uzbuđeno je rekao, pa tek u tom trenutku video osobu sa kapuljačom na glavi, kako stoji iza Lava. "Uđite i Vi, slobodno."

Ivana je klimnula glavom i ušla za Lavom. Nije se setila da još uvek ima kapuljaču, koja joj je prekrivala celo lice. Nju je potresao susret oca i sina i samo je toga bila svesna u tom trenutku. Uhvatio ju je za ruku i poveo je za ocem. "Ko je sad, Jovo?", prvo se čuo nežan ženski glas, a onda se pojavila i sitna starica sa maramom na glavi. Vrisnula je i ispustila staklenu činiju punu tek ispečenih kiflica. "Sine, sine majkin... Lave...", zacvilela je, pa uzela njegove šake u svoje.

Privukao ju je u zagrljaj i jako je stegao. "U redu je, majko, ne plači. Hajde, smiri se. Doveo sam ti nekoga.", tiho je govorio i jako je grlio. 

Drhtavim rukama je obrisala staračko lice. "Ko je to, Lave?"

Okrenuo se, pogledao u Ivanu, pa se nasmejao. "Skini kapuljaču, ljubavi."

Podigla je ruke i skinula kapuljaču. Lavova majka je ciknula. "Gospode Bože, kako je lepa. To ti je žena?"