Životni obrt

Osmo poglavlje

 "Hoćemo li na doručak, pa da potražimo Nadu i decu?", upitala je kada je izašla iz kupatila obmotana samo peškirom.

Krenuo je za njom u sobu i s' vrata je gledao kako se oblači. "Hoćeš da idem sa tobom na doručak i posle da ostanem sa tobom i decom?", upitao je iskreno iznenađen.

Mrko ga je pogledala. "Došao si ovde kao moj muž, ne možemo se izbegavati jedno drugo po ski centru. Ne, ako želimo da budemo ubedljivi.", promumlala je.

Prišao je i zagrlio je sa leđa. "Zašto jednostavno ne priznaš da me želiš uz sebe?", tiho je upitao.

Prevrnula je očima, okrenula se ka njemu i pogledala ga. "Ti si poslednja osoba koju želim uz sebe. Osim tamo.", progunđala je i glavom pokazala na krevet iza njega.

Naglo ju je podigao u naručje, doneo je do kreveta i sa njom se srušio na njega. "Onda ćemo ostati u njemu.", mrgodno je rekao.

Zabezeknuto ga je pogledala. "Ti si lud! Pusti me!", zarežala je pokušavajući da se otrgne od njega. Bio je previše jak za nju. Gurala ga je od sebe, koprcala se i tukla ga do iznemoglosti. Nije popuštao ni na sekund svoj stisak, a ona je imala sve manje želje za otimanjem, a sve vecu da se privije uz njega. Bila je na korak od toga da odustane kada joj je zazvonio telefon. Pogledala ga je i on ju je pustio. "Molim?", zadihano se javila.

"Gospođo, na ski stazi smo sreli jednog čovek koji tvrdi da je otac dece."

Skočila je sa kreveta. "Stižem.", zarežala je i poletela ka vratima.

Damnjan je skočio i krenuo za njom. "Šta se dešava?", zbunjeno je upitao dok je trčao za njom i navlačio jaknu na sebe.

"Moj bivši.", promrmljala je ne prestajući da trči. Ubrzo su stigli na ski stazu i ona je besno prišla čoveku srednje visine, braon kose i očiju. "Skloni se od nje, Ivane!", zarežala je kada je videla da je prišao Maji.

Ružno se nacerio. "Ona je moja ćerka, Kristina."

Kristina je odmahnula glavom. "Nije! Sam si je se odrekao!", besno je kreštala dok je podizala uplakano dete u naručje. "Priđi joj još samo jednom i ti si mrtav čovek."

Cinično se nasmejao. "Odkad si ti tako hrabra?"

Damnjan je shvatio da sva ta njena hladnoća, nepoverljivost i bes dolaze upravo zbog ovog čoveka. Na trenutak joj je ugledao paniku na licu, prišao joj i stao iza nje. Okrenula se i pogledala ga. "Uzmi je i odvedi decu odavde, molim te."

Uzeo je malenu. "Čekamo te u restoranu.", promrmljao je i poveo decu sa sobom.

Ona se ponovo okrenula ka Ivanu i u tom trenutku je videla svoju bivšu drugaricu, njegovu ljubavnicu. Držala je dete sličnog uzrasta kao Maja. "Slušaj me dobro, Ivane. Priđi deci još jednom blizu, ubiću prvo njih dvoje, a zatim i tebe. Ne igraj se sa mnom, ne poznaješ me više.", ledeno je rekla.

"Šta misliš, ako si sa onim..."

"Damnjan nema ništa sa ovim. Veruj mi, sopstvenim rukama ću to uraditi. Pazi šta radiš, Ivane, ako ti je iole stalo makar do onog deteta tamo.", nadmeno je rekla i okrenula se da ode kada ju je ščepao za ruku.

U trenutku joj je sve prošlo kroz glavu. "Šta ti možeš da uradiš?" zasiktao joj je na uvo.

Nije se ni snašla, a već je bila otrnuta iz njegovog stiska i zaštićena jednim širokim leđima. Jedna ruka se našla na njenom ramenu i ona se okrenula. "Da li je sve u redu, gazdarice?", momak je zabrinuto upitao.

Klimnula je prepoznavši momka kojeg je Nikola poslao da motri na Damnjana. "Dobro sam. Sve je u redu."

"Gospodine, imate li vi nekih problema sa našom gazdaricom?", drugi je preteći upitao.