Tina's P.O.V
Tri godine. Zato što je ispao pravi muškarac i odbranio devojku. Jebene tri godine. A da je pustio da joj rade sve što su hteli, da li bi i onda bio kriv? Naravno da bi, jer ovo društvo osuđuje baš svaki ljudski postupak. Etiketiraju osobu od prvog koraka koji načini i šta god da uradi tumači se kao nešto loše. Dokad više ovako? Zar je stvarno nestala pravda? I ovaj čovek u čijim rukama je Zaynova sudbina sada, zar nema srca? Zašto mu se dešava sve ovo? Nikada nije mogao u potpunosti da bude srećan, i to zbog pogrešnih ljudi koji su se nalazili na putu do njegovog cilja.
Ja sam ponosna na njega i znam da bi on uradio isto, kada bi se ta situacija ponovila, ali sada kada vidim da će ispaštati zbog dobrog dela, shvatam da mu je mnogo bolje išlo dok je bio loš. Nikada ne treba pokazivati emocije, ovo je dokaz. Ako izabereš put tame, nikada ne traži svetlo. Definicija je sasvim jasna, ali najčešće je se niko ne drži i svi radimo ono što želimo, iako to skoro uvek bude pogrešno. Ljudi koji su ranije živeli sa druge strane zakona nikada nisu pokazivali ni gram emocija, a mi radimo sve što bi nas oteralo u propast.
Zayn me pušta iz zagrljaja i čuvar mu stavlja lisice na ruke, te ga odvodi, a meni srce samo što ne pukne. Sudija izlazi, a ja potrčim za njim, bez razmišljanja koliko glupo ovo može da bude. Stanem ispred njega i zaustavim ga, a on me pogleda sa čuđenjem i podigne obrvu. Šta se čudiš, majku ti tvoju, treba li da budem srećna što si mi bivšeg dečka osudio na robiju? On verovatno ne shvata kliku je grešku napravio, ali zato sam ja tu da mu, bez srama, objasnim.
"Gospođice, da li je sve u redu?"
"Rekla bih da nije", gledam ga pravo u oči, jer vidim da je nesigurniji u sebe nego što sam mislila.
"Kako mogu da Vam pomognem?"
"Slušaj me sad dobro, kretenu. On nije kriv, razumeš? Jebeno nije kriv."
"Pripazi na rečnik, mlada damo, to što imam strpljenja ne znači da ću dopustiti da..."
"Boli me kurac šta ćeš ti da dopustiš", prekinem ga, "ozbiljna sam. Imaš li ti sestru?"
"Imam", sada je već prekinuo da mi prkosi, jer je shvatio da moj rečnik ne može da promeni.
"I šta bi se desilo kada bi je neko spasio od silovanja? Da li bi ta osoba bila kriva ili bi joj se zahvalio?"
On mi ništa ne odgovori, već samo pogleda u pod. Želi nešto da mi kaže, ali prećuti, verovatno shvativši da sam u pravu i da je osudio Zayna bez ikakvog razloga. Ali boriću se, neću dozvoliti da mu neki idiot upropasti život samo zato što je postupio onako kako je trebalo. Svaki pravi muškarac bi to uradio, u suprotnom ne zaslužuje da nosi epitet jačeg pola. Iako, ako ćemo iskreno, žene su jači pol, no nećemo sada o tome...
"Tako sam i mislila, ne znaš šta da mi kažeš, zato što si svestan da sam u pravu."
"Dosta je bilo, dođi ovamo", Elizabeth me povuče u stranu, "izvinite što je ovako reagovala, veoma je vezana za onog dečka i nije svesna šta govori."
"Šta ti meni da nisam svesna šta govorim? Još ćeš i ludom da me napraviš?"
"Umukni i idi tamo", Niall me privuče u zagrljaj i ja ućutim, "izvinite još jednom."
"Ne, ne, u redu je, zaista."
Primetim kako mu oči sijaju od uzbuđenja, a glas počinje da mu drhti. Znala sam da imam sestru zavodnicu, ali nisam se ovako brzoj predaji nadala. Da li je stvarno pao na nju? Izgleda da jeste. Počinje teško da diše i gleda je, ne prestaje da je gleda. Jebem ti muški mozak. Ona ponovo nije svesna kako utiče na njega i to me pomalo nervira, jer moga da bude sigurnija u sebe, da bi u potpunosti iskazala svoju lepotu. Ali ovog puta njeno muvanje je ono što me najmanje zanima.
"Ja sam Josh, drago mi je", pruži joj ruku, a ja prosto ne mogu da verujem da je ovako odlepio za njom u sekundi.
"Elizabeth, takođe", rukuju se i ona mu se nasmeje, a on se pogubi u potpunosti, ali ne prestaje da je gleda...čoveče!
"Šta balaviš", ne mogu da mu ne kažem, "prvi put u životu vidiš žensko?"
Ali on mi ne odgovori, verovatno me nije ni čuo. Samo je posmatra i vidim kako već mašta o poljupcima sa njom. Njegov pogled luta po njoj i još uvek je drži za ruku. Njen dodir odveo ga je u drugu dimenziju, pretpostavljam u onu gde nema mene i mojih komentara koji ga nerviraju, ali to me ne zanima. Ipak, za njega ne bih mogla to da kažem, jer je itekako zainteresovan.
"Prekini da ljubavišeš i idemo odavde", povučem Elizabeth za ruku, baš onako kako je i ona mene malopre, "moram da smislim kako ću da izvučem Zayna odavde!"
"Šta misliš o tome da odemo na kafu ili tako nešto", promrmlja i odgurne me, te se približi ka ovom idiotu; šta, izgleda da me nije shvatila kada sam rekla da idemo?
"Bilo bi mi zadovoljstvo."
"Ma šta kog đavola? Ona tebe da zadovoljava, a upravo si mi osudio bivšeg na tri godine zatvora?"
Oboje me samo pogledaju, ali ne kažu ništa i samo izađu iz suda, ostavivši mene i Nialla za sobom. Šta je ovo bilo, čoveče? Toliko sam bila srećna što mi je sestra došla, što se vratila i što mogu da se viđam sa njom kad god to poželim, nakon ovoliko vremena, a ona uradi ovo? Ode sa prvim na kog naleti i izneveri me? I to, ode sa osobom koja je zapečatila Zaynovu sudbinu zauvek. Šta je ovo, kog đavola? Ako je noćna mora, Niall, probudi me što pre.
"Hajde, idemo kući", on promrmlja i uhvati me oko struka, te krene, ali ja se otrgnem.
"Šta, zar i ti? Treba da ostavim Zayna tek tako?"
"Ne možeš ništa da uradiš ovde, jebote, shvati! Idemo kući sada, smislićemo nešto, obećavam da ću ga izvući. Kunem ti se u to, veruj mi bar malo, molim te."
Njegove reči zvuče tako ohrabrujuće, tako lepo, a njegov glas me u potpunosti smiruje. On deluje na mene drugačije nego bilo ko drugi, u sekundi uspeva da ugasi vatru u meni. Ja ga poslušam, te krenem sa njim i u njegovom zagrljaju dobijem najveću podršku ikada. Iako sam mislila da će biti besan što uopšte tražim od njega uslugu za Zayna, ispalo je u potpunosti drugačije i to me raduje. Dokazao je da je profesionalac, ali takođe i da su njegove emocije prema meni toliko jake da bi učinio sve da me vidi srećnu.
Kada dođemo ispred moje i Zaynove kuće, na vratima zateknem onu crnokosu koja ga toliko juri. Šta sad hoće ponovo? Imam li pravo da joj bilo šta kažem? S obzirom na to da ne znam u kakvim su odnosima ona i Zayn, trebalo bi verovatno da prećutim, ali onda to ne bih bila ja, jer je teško ućutkati me. Niall ode da se parkira, a ja joj priđem, čisto onako, da porazgovaramo.
"Treba li ti nešto?"
"Da, pa, vidiš, ja tražim Zayna."
"Ono, očigledno je, jer verovatno nisi došla po mene", zakolutam očima, "šta će ti on?"
"Dogovorili smo se da ćemo ići ručak zajedno, pa sam mislila..."
"Šteta, on nije ovde. Dođi neki drugi dan."
"Jesi mu ti sestra?"
"Ne, ne bih rekla da smo u nekom srodstvu."
"Šta si mu ti onda?"
"Devojko, gubim strpljenje. Zato se sad lepo okreni i idi, ako mu budeš zatrebala, potražiće te, a sad zdravo."
"Gde je Zayn?"
Ali ja joj ne odgovorim i uđem u kuću, zatvorivši vrata za sobom. Nije trebalo onako da reagujem, svesna sam toga, ali svesna sam i da ga gubim i da ne mogu to da dozvolim. Rekli smo da ćemo pripadati jedno drugom, bez obzira na sve, a ako se ona umeša, pripašće njoj. Nije pravedno to što očekujem da nema devojku, s obzirom za moju šemu sa Niallom, ali jednostavno, teško je gledati onog ko je bio tvoj život godinama kako postaje tuđa sreća i neku drugu zove onako kako je zvao tebe.
Ako uporedim Zayna i Nialla, shvatam da su njih dvojica direktan kontrast. Nije to borba dobra i zla, jer obojica imaju čistu i dobronamernu dušu, ali su sušte suprotnosti. Sa Zaynom su stalna uzbuđenja i nikada nemaš miran život, ali upoznaješ lepotu tame i noći kada je jedino svetlo koje možeš da pronađeš zvezda na nebu i zvezda u tvojoj duši. A njegova lepota je natprirodna, dok njegov stav ograničava pristup drugim ljudima, samo pojedinci mogu da dođu do njegovog srca. U suštini je tako nežan i umiljat, najbolji dečko na svetu, onaj koji čuva i grli najlepše, ali je u isto vreme osoba koja će te naterati da shvatiš da moraš da se čuvaš i boriš za sebe. Od njega sam naučila sve teorije o životu i shvatila da je život lavirint u kom iza svakog ugla vreba opasnost i samo najbolji pronađe izlaz.
Sa Niallom to nije tako komplikovano. Poznajem ga kratko, ali znam da on nema nikakve veze sa tamom, iako bi mogao da ima. Njegova svetlost je očaravajuća, on prosto blista i ta energija koju poseduje pokreće i daje ti snagu. Uprkos tome, dobro bi se snašao u ulozi lošeg momka, kada bi se družio sa Zaynom, sigurna sam da bi u nekom trenutku to i postao. Ali on je svoju ulogu još davno odredio, bori se za ljude koji ne mogu jasno da iskažu svoj stav i da se spase. Volim kod njega to što je jak karakter i što rečima uspeva ono što neki ne mogu ni delima. Imati njega kraj sebe bilo bi predivno, ali zahtevalo bi promene.
I ko bi se promenio? On ili ja?
"Stigao sam", čujem ga kako viče dok otvara vrata i traži me po sobi, "lepo vam je ovde."
"Znam, hvala ti."
"Čiji su ovo crteži", upita me dok gleda zid koji je u potpunosti išaran.
"Zaynovi i moji. Leva strana je njegova, a desna moja. Doduše, ima ponešto što smo radili zajedno."
"Predivno je, čoveče! Zašto nikada niste želeli da se bavite time? Zaradili biste više nego pljačkama, jer ste stvarno talentovani oboje!"
"Poštenje ne pali kod ovih pokvarenih ljudi, ne osvrnu se na svoja zlodela sve dok im ne uzmeš sve što imaju. Zabavnije je, veruj mi."
On klimne glavom, ali znam da se ne složi sa mnom, no nisam raspoložena za prepiranje sada, te ga pustim da misli šta god želi. Bacim se na krevet i posmatram te crteže kojima se divi toliko. Ne, ja tu ne vidim talenat, vidim samo dve duše koje nisu mogle više da budu zarobljene i morale su na neki način da iskažu svoja osećanja, bol koji ih izjeda. Za neke umetnost, a za neke ispovest, zavisi kako ko shvata.
"Mislim da sam uspela", čujem Elizabeth kako vrišti dok ulazi; kako je uopšte pronašla kuću?
"Odjebi, neću da pričam s tobom. Ne mogu da verujem da si ovakva ispala. Šta si uspela, smuvala si se sa onim kretenom? Eto, dobila si šta si htela, mrš od mene!"
"Jebote, sve si pogrešno shvatila, uopšte nije tako kako misliš. Bićeš mi zahvalna, samo me saslušaj!"
"U redu, hajde, reci šta imaš."
"Pa, ovako..."
Zayn's P.O.V
Posmatram ove zidove i ne osećam se usamljeno, u suštini. Znajući da je ona bila ovde, osećam da mi je blizu, bliže nego ikada. Možda mi je ovo i trebalo, da malo sredim misli i promenim ugao gledanja na svet. Znam da me čeka još milion iznenađenja i toliko toga što ne mogu da predvidim, ipak je to život, igra bez granica. Ali nisam tužan, niti krivim sebe za bilo šta, ne boli me činjenica da ću provesti tri godine ovde, daleko od svih. Boli me samo to što sam sada sigurniji nego ikada da više neće biti moja i da kada se vratim ništa neće biti isto. Neće more požuteti, niti će nebo postati tamnije nego što jeste, čak ni njene oči neće promeniti boju, ali nikada više neću videti sebe u njima.
(Evo ga novi deo, nadam se da niste dugo čekali. A takođe se nadam da vas nisam razočarala što se radnje tiče. Verujem da ćete se iznenaditi s obzirom na ono što sledi u narednim delovima, jer su mnogi pogrešno procenili Elizabeth, ali zavolećete je, to vam garantujem. Takođe, želim da vam se zahvalim što čitate priču, iako su mnogi odustali od nje i vidim da sve manje i manje vas čita, zaista mi je žao zbog toga, ali drago mi je da su neki od vas ostali uz mene, to mi mnogo znači. Hvala vam svima na podršci!)
