CRNA UDOVICA

Part 26

" Gde je zapelo?"

Nastojim da zadržim ozbiljnost u svom glasu posmatrajući Laru koja me sanjivo upija.
Istovremeno ne želim ni da poverujem u to što sam čuo.

"Ne mogu preko telefona Davide."

Glas mu je isprekidan, a mene razdrma prokleti osećaj da ovo neće izaći na dobro.

"Nadjimo se kod luke."
Izustim ravnodušno .

"Povedi i malu.."
Je sve što čujem pre nego što prekinem razgovor.
Šta će mu koji kurac mala?

"Davide.. Da li je sve u redu?"
Larin preplašen pogled tera mi krv niz kosti.

" Ništa što bi tebe trebalo da brine."
Besno procedim dok ustajem sa klupe.

"Izgledaš poput duha?"
Ide za mnom, a ja ne želim da me prati.
Strah me od onoga što joj mogu napraviti kad sam nervozan.

"Taj duh mora da reši neke probleme u redu? "

Procedim pomraceno je streljajuci.

Ostavljam Laru samu usred noći, u parku, i ne razmišljam o tome kako će se vratiti kući.

Gad jesam.
Recite mi nešto što ne znam.

"Gde je mala!?"

Besan sam i ne mogu da se kontrolišem urlajuci na sav glas.
Kafana se prazni propraćena trcanjem, jer naziru pištolj koji držim u ruci.

"Nije ovde Davide. Odlazi! "

Crna Udovica se jedina usudjuje da mi prepreci put.
Samo ona ima jebenu petlju da to uradi.
Isti smo.
Kratak fitilj nam je zajednička stvar.

"Ako je ne stvoris ispred mene za dva minuta, prosviracu ti jebeni mozak!"
Pucam u vis, nadglasavajuci svoju odluku.

"Mrtva je! "

Telo mi se oduze odbijajući plućima da udahnu vazduh.
Ruka mi se pokoleba naslanjajuci se na šank.
Moram da se pridrzim jer imam jebeni osećaj da ću  pasti.

"Lažeš!"

Kontrola mog glasa se gubi dok pištoljem rušim čaše sa šanka.
Zvuk lomljavine natera udovicu da odskoči zatvarajuci oči pred mojim besom.

Ruka mi je krvava i ide pravo put Udovice.

"Imala je problema sa srcem."

Odseceno mi odgovara, rukama me terajući od sebe.

"Zbog tebe nije popila terapiju. Sva sreća pa je doktor koji je došao moj privrženi klijent, jer da nije kunem ti se...!"

"Zacepi!! Ne muti mi jebeni um!"

Spušta pogled osećajući moju facu koja joj se unosi.

"Ti si izgubljen Davide. Zbog prošlosti povredjujes i unistavas sve što ti se nadje na put.
Pogledaj u šta si se pretvorio!"

"Rekao sam ti da zacepis!!"

Bojao sam se onoga što će izgovoriti.
Iz njenih usta sve je delovalo ubedljivo.

"Isti si kao oni!"

I tad sam je prvi put udario ostavljajući je da kleči poput kurve na podu.
Rukama je udarila od tlo skrivajući lice koje je potonulo.
Bilo je prekasno kad sam shvatio šta sam zapravo uradio.
Pretvorio sam se u Djavola i ranjavao sve bez obzira na posledice.

Nije se uhvatila za lice.
Bila je previše ponosna da bi dozvolila da osetim njenu bol.

"Ni to te ne može sprečiti da pobegnes od istine!"

Uporno je odbijala ruku koja je htela da je uspravi.
A zašto bi je prihvatila.
Ranila je pravo u srce.

"Evelin." Uhvatio sam je za ramena pokušavajući da je podignem usmeravajuci hladan pogled na sebe.
Krv se slivala niz njenu usnu.

"Odlazi! I Ne vraćaj se nikad više!"

Je posldnje što sam čuo od nje.
I poslednje što sam video.

Slomljenu Udovicu.

Oči su joj poprimile tamnu boju.
Sa daljine su delovale crno.

Oči moje Crne Udovice.

Poslušao sam je.

Ne zato što sam želeo.
Sudbina je odlučila da tako mora biti.

Te noći sam po prvi put u životu videla Davida kakvog ne poznajem.
Njegove oči su ga odale.
U njima je sevala tuga.
I to zbog same pomisli da je Viktorija mrtva.
I tad sam znala.
Ta mala će imati svrhu u mom životu.
Pucaće tlo kojim bude gazila.