Don't Touch The Mask

50.part

'He left'

Plakala sam i drhtala nekontrolisano, od sve te panike, dok smo se vozile ka skoli. Da li je on jos uvek tu? Zeludac mi se grcio od muke. Razne misli su mi prolazile kroz glavu, nisam mogla da sedim mirno. Cupkala sam rukom, nogama, protrljavala lice, brisala suze, jecala, ali nista.

Uzalud.

Taj osecaj je i dalje bio tu. Bila sam rastrgnuta izmedju svega ovoga. Sa jedne strane sam imala situaciju naseg odnosa, sa druge strane sam trebala uskoro ici, i sada se ovo desilo. Izmedju svega toga. Morala sam zaustaviti vreme i duboko udahnuti. Imala sam potrebu za tim.

Sve mi je klizilo pod prstima, osecala sam da nemam kontrolu nad ovim. Hanna nije bila nista bolje od mene. Vracala se tamo. Konacno je izasla, uz ogromnu bol i patnju, ali opet, izasla je. A sada se vraca. Hoce li morati da dozivljava isto sranje opet? Zbog mene? Da, izgleda da hoce.

Naglo je ukocila.

"Cekaj, cekaj. Ne mogu." -rekla je pokusavajuci da prekine histeriju i rukama prekrila lice. Cutala sam.

"Moramo se sabrati." -rekla je i pocela brisati suze i disati duboko. Rukom sam obrisala suze i dalje ne progovarajuci.

"Nazvacu ga." -rekla je nakon par trenutaka.

"Da. Ucini to." -ohrabrila sam je. Trebala ga je nazvati i reci mu sta god zeli. Zasto? Zato sto je ovo poslednja prilika. To je sve sto je preostalo.

Njene suze su nestale, iako znam da se lomila iznutra, suze je uspela da zaustavi. Bila je svesna trenutne situacije. Ukucala je njegov broj i prislonila telefon na uvo.

"Nece da se javi, skot." -progovorila je besnim glasom, ali ujedno i povredjenim dok su njene oci opet bile pune suze, odmahivala je glavom sada gledajuci u ekran telefona.

"Napisi mu nesto." -rekla sam. Klimnula je glavom i dalje gledajuci u telefon i kucajuci nesto. Verovatno je to htela da uradi, i pre nego sto sam joj rekla. Ucutala sam.

"Ne budi pickica i usudi se prihvatiti jedan obicni jebeni poziv." -procitala je glasno, dok sam je ja sokirano gledala.

"To si mu napisala?" -upitala sam.

"Da." -rekla je i zakljucala telefon. Osmehnula sam joj se nezno. Bilo mi je drago sto se usudila reci ono sto zaista i misli. Moje razmisljanje je prekinula neka melodija.

"On zove." -rekla je gledajuci u telefon koji joj je bio u rukama. Ustuknula sam, kao da se meni to desavalo. Od soka, nisam uspela ni progovoriti. Samo sam je gledala. Prihvatila je poziv i prislonila telefon na uvo, bez reci.

***

"Pretpostavljam da vise ne mislis da sam pickica?" -zacuvsi njegov glas, zatvorila sam oci. Mali smesak je igrao na mom licu, dok se par suza slilo niz obraze.

"Ne znam, morala bih da razmislim." -rekla sam tiho. Lydia je sedela u autu, dok sam ja bila vani. Sedela sam na malenom betonskom uzdignucu pored trotoara koji je bio naspram auta. Vec je bila noc, bilo je hladno, ali nisam marila. Zacuo se njegov smeh na trenutak, a onda se uozbiljio.

"Jesi li okej Hann?" -upitao je. Svaki put kada bih zacula njegov glas osetila bih neizmernu srecu, ali sa druge strane i bol, jer znala sam da je gotovo. Zasto i kako, to mi je bilo manje jasno ili bas skroz nejasno. Ali sam jednostavno osecala da je ovo nesto poslednje sto cu cuti ili imati od njega. Ovaj razgovor.