Forever || Harry Styles

Chapter 49

                 6 meseci kasnije...

Skačem u krevetu sva znojava, dok mi je srce veoma brzo lupalo, pa sam prešla rukom preko lica i koliko toliko obrisala znoj koji mi je kapao niz čelo. Osećam telo kako mi drhti od straha, a vilica mi sama poigrava i trese se da ne mogu da je smirim.

Uzela sam čašu vode sa noćnog stočića, koja tu redovno stoji, pa drhtavom rukom je prislonila usnama i otpila par gutljaja, ali sam uspela pola da prospem po sebi. Vratila sam čašu na isto mesto, a suze su mi same krenule niz obraze.

Počela sam plakati na sav glas i grcati se u suzama, a rukama sam sve više stezala lice. Osetila sam kako me nešto steže u grudima i kao da gubim vazduh, pa sam otvorila usta i udisala što više. Brzo sam ustala sa kreveta i prišla vratima, pa jedva drhtavim rukama pritisnula kvaku i otvorila vrata od balkona i izašla na isti. Uhvatila sam se za ogradu i nagela se malo preko nje, a veoma hladan vazduh me je udario.

Ne znam koja je noć po redu, a da ja imam košmare. Svako jutro se budim znojava i prestrašena od svakakvih scena i događaja u mojim snovima. Želim da prestane, jer ne mogu više da trpim to. Ne mogu da podnesem da gledam krv i smrt u mojim snovima. Da li ludim? Nisam jaka! Osećam kako iz dana u dan sve više slabim, kao da u nogama i rukama više nemam snage ili jednostavno ne želim da imam. Guši me sve ovo, toliko da bih bila u stanju da skočim preko ove ograde, ali ne mogu to da uradim sebi. Uprkos svemu, cenim svoj život, pa kakav god on bio, jer sam i sama svesna da nema nazad koliko god ja želela da ima. Svaki put sebi kažem kako mi treba vremena da me prođe, da se sve zaceli, jer ne može sve tek tako da prođe, ali meseci prolaze, a ništa se ne dešava. Bol u grudima ne prolazi uprkos danima koji su iza mene i kao da je neka kugla zaglavljena tu i okreće se, pa se svaki put vraća na isto. Želim da je iščupam i slomim na komade, ali znam da nije moguće i to me boli sa svakim mojim pokretom.

Koža mi se naježila od hladnoće, dok su sitne pahulje snega padale sa svetlo sivog neba i laganim kretanjem prekrivale velike ulice tako ogromnog i nepoznatog grada. Pogled mi je lutao preko velikih nebodera, a ispred mene se pružao beskonačan pogled na razne ulice koje vidim sa visine. Neke zgrade su imale svoj vrh, dok su tu i one koje se prostiru ispred mene do nedogled i ne moguće je da odavde vidim njihov kraj.

Dosta puta sam uhvatila sebe kako razmišljam šta ja radim ovde, u ovom velikom gradu koji mi je nepoznat sa mnoštvom ljudi koje ne znam, ali se takođe svaki put setim razloga i ućutkam samu sebe na najgori način, plačom. Posle svake puštene suze sam osetila koliko sam slaba i slomljena, da mi polako i suza ponestaje, pa nemam na koji način više bol da izbacim iz sebe.

Osećam kako mi telo ne može više da podnese ovu hladnoću, jer na sebi imam samo tanku bež spavaćicu. Odmičem se od ograde, pa još jednom uzdišem hladan vazduh koji me je koliko toliko smirio, pa se sporim koracima vraćam u sobu. Zatvorila sam vrata od balkona, pa je ubrzo hladan vazduh zamenjen sa veoma toplim i telo mi se posle par minuta opustilo.

Sporim koracima sam izašla iz sobe i krenula niz dugačak hodnjik koji je vodio do dnevne sobe i kuhinje, ali sam ja ušla u kuhinju. Prišla sam aparatu za kafu i stavila jednu staklenu šolju koja je za to i namenjena i nasula tamnu tečnost koja se pušila od toplote.

Sela sam za crni šank i spustila šolju kako bi mi se kafa ohladila, jer mogu da se izgorim. Pogledala sam po kuhinji u sve nove i netaknute elemente koje sam samo jednom videla do pre par meseci, a to je bilo kada sam imala deset godina. Sve je ovo moje, jer su mi roditelji prepisali ovaj stan kada sam postala punoletna pre dve godine. Dan danas se pitam, zašto su to uradili? Razmišljala sam da je to možda zbog punoletstva, ali nije to, jer su mi rekli. Ono na šta najmanje mislim, a to je da je možda Jennifer proradilo majčinstvo, jer je sve jasno pogotovo sada. Ma nije ni bitno više, niti me zanima.