• D O L U D I L A • |l.hernandez|

•37•

Kako si? Volio bih da te posjetim, jako mi je žao Alerie.
Felix.

Tihi zvuci poruke na mom mobitelu me trgnu iz sna i tako ne uspijem zaspati već petu noć za redom. Mislila sam da će mi vremenom biti malo lakše, da ću nekako uspjeti sebi objasniti neke stvari, ali ne ide. Nemoguće je da čak i suze zaustavim. Ne mogu da spavam, pa i onda kad zatvorim oči stvara mi se slika djeteta kojeg držim u rukama, kunem se da mu i miris osjetim, onaj blagi rajski miris bebe.

Nadam se boljem, ako imaš vremena dođi. Ja svakako nigdje ne idem, tačnije ni ne želim.

Sačekam nekoliko sekundi pa ugledam i njegovu drugu poruku.

Naravno da imam vremena, ali mislim da nije pametno. Lucas ne bi bio baš sretan da me vidi.

Nakon što pročitam poruku shvatim da je Lucas opet napao Felixa. Ne mogu mu ništa reći niti želim, nemam snage da mu neke stvari objasnim jer ih čak ni sebi ne mogu. Sebi ne mogu pomoći, pa ni njemu koji je trenutno na treningu. Tačnije u 19h bi trebao da dođe, to je za nekoliko  minuta.

Nismo baš najbolje ni ja ni on. Ne znam šta da ti kažem, ali najmanje što želim je da ga uznemiravam, rastresen je ne zna ni sam šta da radi od tuge.

Naravno da ga neću pozvati ovdje i kasnije gledati ljutog Lucasa koji čeka neku situaciju kako bi ga napao ili ne daj Bože i udario. Ne želim da bijesni, da se ljuti i konstanto brine. Pogriješila sam samo jednom što sam ga slagala, više ne mogu, ne želim niti smijem. Zbog svojih laži, izgubila sam dio sebe.

Shvatam, ne brini se biće sve dobro. Čuvaj se i pazi na sebe molim te.

Zahvalim mu se i ostavim mobitel na sto u trenutku kad čujem Lucasove korake na ulazu.

"Kako si? Boli li te?", odmah upita prilazeći mi.

"Dobro sam ne brini se.", blago mu se nasmiješim želeći da i on to uradi, jer mi mnogo fali njegov retardirani smijeh.

"Idem se istuširati pa dolazim. Moraš da jedeš, da skupiš snagu.", kaže i krene prema sobi.

Zastane i pogleda u mene pa u mobitel koji je upravo zazvonio. Ponovo je stigla poruka, ali nisam stigla da je otvorim jer je Lucas to uradio prije mene.

"Šta je ovo? Ovaj se još javlja?", ljutito upita gledajući u mene.

"Ko je?"

"Felix, kaže da ako ti nešto bude trebalo samo ga zovi.", doda i odmah ukruti svoju vilicu stiskajući zube.

"Samo je pitao kako sam, brine...", tiho odgovorim moleći Boga da ne počne vikati.

"Brine?", od muke se nasmije pa sjedne pored mene. " Taj se jedino brine za sebe, razumiješ? Pod drugi put potura tvoju glavu u smrt umjesto svoju! Kako takva osoba može da se brine onda? Gura te u propast...", snizi ton ali govori odlični gledajući u moje oči.

"Ti imaš muža u redu? Imaš mene, ako ti nešto treba ja sam tu. Ti si moja briga i to mu tako reci.", pomalo ljutito kaže, a zatim obori glavu.

"Nisam ništa mu ni napisala. Rekla sam da je najbolje da ne dolazi. Ne želim da se nerviraš, dosta mi je što te gledam tužnog.", pokušavam sakriti suze ali jednostavno ne ide.

"Šhh...nećemo više plakati u redu? I da..", obriše suzu krajičkom oka pa se blago nasmije. "Sutra idemo u Mallorcu, malo ćemo se odmoriti, ja sam danas zatvršio što sam imao u reprezentaciji.", veselo kaže dok mu se oči sjaje od suza.

"Mallorca? Misliš da mogu?", upitam zbog operacije, jer nisam pitala dokotora ništa. Nije mi to bilo na napameti.

"Naravno da možeš, pričao sam sa dokotrom, možeš. Planirao sam da idemo u Abu Dhabi, ali dug je put i bojim se da nećeš moći izdržati!", tiho kaže kao da se boji da li se naljutiti.