Kad zatvoriš svoje oči

Doziva

Hodam kroz oblake. Odkud ja tu? Šta ja radim ovdje? Ugledao sam Selenu okrenutu leđima.

"Selena, šta radimo ovdje?"

Samo je šutila.

"Selena?"

Okrenula se i rekla sa velikim smješkom
"Sebastiane... Pođi samnom."

"Može?" Rekao sam začuđeno.

Prišao sam joj, uhvatila me je za ruku i krenuli smo trčati. Ne razumijem ništa. Odjednom su oblaci tamni. Crni i crveni. Kao da smo u paklu. Odjednom sam čuo plač djeteta. Kao da doziva svoju majku. Pojavila se neka osoba iza mene.

"Sine!"

Okrenuo sam se... To je bila moja majka. Bila je zavezana. Bio sam tako šokiran. Krenuli smo trčati jedan prema drugom. Metar od mene je pala. Krv je bila po meni. Okrenuo sam se. Selena je držala pištolj. Imala je još uvijek onaj smješak na licu.

"NEEEEEE!" Viknuo sam glasno.

Onda je Selena odjednom počela plakati. I to ne obično. Plakala je kao beba. Kao glasom bebe. Uzela je pištolj i upucala se. Čim se upucala propao sam kroz oblake i onda sam se probudio i tako stresao iz sna. Teško sam disao. Uf.... Što je to bilo?! Uf. Užas... pogledao sam na sat i bilo je 5:56. Taman prije nego što se alarm upalio. Uf.... Ludo... Ah kako sam umoraaan.... Išao sam se spremati i krenuo sam u školu. Na putu sam razmišljao o tom snu. Da li to nešto predstavlja? San je baš pretjeran. Možda je to samo jer mi se sve izmješalo u glavi. Ludo... I tako sam stigao u školu i najbitnije što želim reći je ono što se desilo na velikom odmoru. Selena mi je dala pismo i otišla na mjesto.

Pisalo je:
Dragi Sebastiane

Sad će mi rođendan 20.4. Tek ti sad govorim jer imam samo jednu želju. Dođi kod mene kući. Adresu znaš. Tata će nas pustiti na miru, samo ćete htjeti upoznati. Ne moraš dobivati napad anksioznosti jer sa njim se može pričati o SVAČEMU! Doslovno. Jako je dobar. Uglavnom samo to mi je dovoljan poklon za rođendan. I nemoj se stresirati, znam da se stresiraš zbog mene. Vjeruj mi, nikad me nećeš izgubiti haha.

Voli te tvoja Selena ♡!

Wow... Ta cura me stvarno poznaje. Hm... Zašto ja ništa ne osjećam za nju? Zašto? Možda čak nešto i osjećam... Nisam siguran... Doslovno. Ajoj... Nadam se da ju zbog toga neću izgubiti... Ok neću tako razmišljati jer je napisala da joj vjerujem da me nikad neće napustiti. Čovječe, bolju osobu nikad nisam upoznao!

Odjednom sam čuo plač bebe. ODKUD? Ja sam se tako uplašio. Onda sam skužio. To je društvo puštalo na mobitelu, gledali su neki video. Šta je zabavno sa bebom? Ah... Nemam pojma šta gledaju... Izgleda da neću niti imati... I tako sam gledao kroz prozor i vidio Selenu. Hm... Na podu su se vidjeli neka žena i beba. O ne.... Jadniii... Zašto im se to dešava?! Kvragu! NEMAM NOVCA DA IM IŠTA DAM! Ah... Glupa maćeha ne može mi dati ni lipe.... Ha? Selena mi maše da dođem. Dobro?

"Reci Selena?"

"Evo ti 50 kn!"

"Ma zašto?" Blijedo sam gledao u novce.

"Pa da njima daš!"

Ja sam ostao šokiran i uzbuđen.

"Vidjela sam te kako ih gledaš i kopaš po novčaniku."

"Ajme Selena, ali hoćeš li imati ti išta od novca?"

"Ja imam još i dat ću ima sa tobom."

"Ali ode ti novac!" Malo sam se zabrinuo i za nju.

"Dobra djela te ispunjavaju ,a i daju novac."

"Imaš pravo, samo se brinem jer hoću da su svi na kraju sretni."

Otišli smo do majke i bebe i dali im novca. Ona nas je zagrlila i od srca nam zahvalila. Mi smo bili tako sretni. Pitali smo kako se beba zove. Rekla je Silvija. Silvija je tako medenaaa. Prelijepa je. Poželjeli smo joj sve najbolje i ona nama. Jako draga žena. Osjećali smo se tako ispunjeno.

Hm... Shvatio sam nešto... U mom snu je Selena ubila majku i dijete, to jest sebe, a ovdje ih je spasila. Možda se previše trudim povezati realnost sa snom... Možda ću sve shvatiti kad zatvorim svoje oči... Čekaj... Zašto je Selena stalno plakala u snu kao beba. Kao da je dozivala majku. I to moju? I zašto ju je ubila?! Kao da... Kao da ona krivi sebe što je moja majka umrla.... MA ŠTA?! Ok moram se hitno odmoriti... Zatvori oči...