Parče crne haljine

Parče crne haljined

Добила је чудан позив... Док је отишла да испуши цигару за време паузе на предавању, неко јој је оставио у свесци, позивницу са адресом за вечерашњу поклон забаву, уз напомену да обуче црну хаљину... Док је читала позивницу сетила се да је прошлог викенда купила нову дугачку уску црну хаљину, која се уз њу припијала као њена кожа, откривајући сваку облину њеног тела... За ту хаљину знала је само њена сестра... Помислила је да се ради о обичној случајности, а затим је погледала по остатку амфитеатра и схватила да је само она добила позивницу... Још једном је погледала по амфитеатру, и тек тада спазила да је са другог краја посматра један момак којег први пут види на предавањима... Сигурна је да га никад раније није видела... Када је погледала ка њему, он јој је климнуо главом... Запамтила би га, ленонке са фото-греј стаклом и изношена кожна јакна сигурно би јој упале у очи да га је и једном раније спазила на предавањима.... Из мисли ју је прекинуо улазак професорке, и наставак занимљиве лекције прекинуте паузом...

Њену концентрисаност, и хватање бележака, прекинуо је исти онај дечко са другог краја амфитеатра... На пола предавања је устао са свог места, полако сишао низ седишта амфитеатра, прошао испред катедре, дошао до врата, погледао ка њој, и изашао напоље... Необично је било то, што је само она приметила да је он изашао напоље... Не, не било је немогуће да га нико није приметио – мислила је... Али опет је изашао а да му професорка ништа није рекла, ма не, то је немогуће, макар није било могуће код ове професорке...

Уморна се вратила у свој стан са предавања, већ готово и заборавивши на необичног дечка из амфитеатра, почела је да вади шминку и телефон из ташне, када јој се у рукама поново нашла она позивница... Вртела ју је између прстију, смешећи се... Могла је да бира, хоће ли вечерас отићи на ту забаву, или цело вече слушати кукање њене цимерке... Није се пуно предомишљала, а и црну хаљину је имала...

Кренула је на означену адресу, одједном се нашла у лавиринту малих уских улица, потпуно супротних од блокова модерних зграда, и савременог студентског центра, није ни знала да постоји овај необични мали део града, ситних ниских кућа, са украшеним прозорима, и понеким тршчаним кровом... Коначно нашла је и кућу са адресе, ушла је унутра...

У ходнику је владала необична модра неонска светлост, као од оних штедљивих кинеских сијалица, никога није било, чула је музику на другом крају ходника... Ходник је водио у пространо двориште. Крочила је у двориште обасјано месечином, и том необично неонском светлошћу, чији извор није могла да види... При таквој необичној расвети, могла је видети само обрисе неколико људи на другом крају дворишта како стоје испод великог храста... Кренула је полако ка њима, покушавајући да разазна ликове.. Док је корачала музика је постајала све гласнија... Необично је било што су песме биле њене... Пријао јој је добро познат звук њој омиљених ствари... Као да је неко одабирао песме само за њу... Схватала је сваким кораком да је двориште све испуњеније људима, који играју уз њене омиљене акорде... И даље није могла да разазнаје ликове око себе... Светлост ју је спречавала да види јасно, и као да је неко укључио непотребну дим машину, била је у магли... Људи су се гурали око ње, двориште је било препуно... Играла је, скакала, вриштала као никад до тада... Маса ју је носила, никога није знала, никоме није могла да препозна лик... Светло је постајало све тамније плава.