zid

Novi početak

"Erone...", Kapetanov glas je po prvi put dopreo do Eronovih ušiju. Kapetan je smekšao svoje lice, pokazivajući koliko mu je zapravo drago što ga vidi. A dečak, proklinjao je sve. Čak im je i glas bio identičan, "Čekao sam te, dobrodošao."

Prokletstvo! Zašto je toliko očito i na sam prvi pogled koliko ličimo? Zašto je otišao, zašto nas je ostavio?
Da je poveo majku tada, da ja nisam pogrešio onda, majka bi još uvek bila živa! Zašto sam ja jedini koji mora da prolazi kroz ovo?

Eron je bio besan i to je svim vojnicima unutar prostorije bilo očigledno. Stiskao je svoju vilicu i pesnice i bio na granici da potrči i udari ga toliko snažno za sve godine koje je proveo bez njega.

"Sine...", Kapetan se ponovo odazvao nakon par minuta ćutanja. "Priđi.", poklonio mu je osmeh. Ali umesto da taj osmeh Erona umiri, u njemu je samo povećavao gnev.

"Ne nazivaj me sinom! Da me imalo tako i smatraš, ne bi nas ostavio u onom prokletom kavezu, starče.", ljuto je odsekao svog oca, na što se njegov otac iznenadio, ali razumeo je Eronov bes i ljutnju i prihvatao je potpuno.

"Ne znaš šta sam prošao. Ne znaš kakvih sam se stvari nagledao. O ovim stvarima nisam mogao čak ni da sanjam! Dok smo majka i ja sve ove godine pokušavali da prezimimo oštre zime, ti si ovde uživao bez ijedne brige na svetu! Ostavio si nas.", Eronove suze su se slivale niz njegove oči, a jecaji neprekidno napuštali njegova usta. Njegovo disanje bilo je neuravnotežano i svi su tek tada, čak i Leon, videli koliki je teret Eron sve ove godine nosio na svojim malenim leđima. Njegov otac nije ništa rekao. Ostao je tih, iako se u njegovim očima videla ogromna tuga zbog svog sina.

Eron je kleknuo na svoja kolena i sakrio oči svojim rukama. Osećao je sram jer plače u prisustvu svih njih, ali ovoga puta nije mogao da se zaustavi. Sve je bilo previše.

"Prokleti... Prokleti starče."

Njegov otac je ispravio svoj dug, crni mantil i prišao mu, obgrlivši ga svojim rukama. Eron se sledio, osetivši očeve ruke na svojim leđima. Pomaknuo se, ne želeći da ponovo oseti njegov dodir.

"Žao mi je.", sve što je Kapetan uspeo da kaže sada, bile su te tri reči.

Eron se kroz plač nasmejao, kao da je rekao najveću šalu u njegovom životu.

"Ne treba mi tvoje sažaljenje.", progovorio je kroz jecaj. Njegov otac mu je ponovo prišao, ali ga ovoga puta snažnije zagrlio, ne dopustivši mu da se odupre. Eron se meškoljio, pokušavao da ga odgura i kada je shvatio da ne može, počeo je da ga udara pesnicama, svom snagom.

Ostali vojnici su prišli za korak, spremni da odvoje dečaka od Kapetana, ali jednim znakom Kapetanove ruke, zaustavili su se. Kapetan je bio svestan tereta koji je nosio njegov sin i najmanje što je trenutno mogao da mu pruži, jeste da se iskali nad njim.

Eron ga je udarao svom preostalom snagom, kroz ogromne prozore se moglo videti kako zora polako sviće, bio je umoran. Želeo je da bude u majčinom zagrljaju, ali umesto toga, on se nalazio u očevom.

Nakon što ga je udario i poslednji put, sva Eronova snaga je izašla iz njegovog tela, te je pao u naručje svog oca, položivši ruke na njegova ramena. Ipak je bio samo dete, nakon svega.

Nakon minut, Eron je zaspao u njegovom naručju te ga je Kapetan podigao u svoje naručje.

"Leone, ostani tu. Treba da razgovaramo.", Kapetan je naredio. Leon je poslušno klimnuo glavom, a zatim odveo svog sina u svoju veliku i raskošnu kuću, koja se nalazila odmah pored bele zgrade. Ušuškao ga je u krevet, a zatim se vratio u Leglo.

"Ostali, izađite na trenutak. Treba mi razgovor u četiri oka.", naredio je, a zatim su svi ostali vojnici napustili prostoriju.

"Dugo nismo imali ovakve razgovore, je l' da Ervine?", Leon se kroz osmeh obratio Kapetanu, stavljajući ruke u džepove i zauzimajući opušten stav pred Kapetanom. Leon i on su imali dugu istoriju i zbog toga, kada god bi ostali sami, bili su opušteni jedan pred drugim - više kao otac i sin, nego vojnik i Kapetan.