Ljubav na daskama

Treći deo

Dok sam sam gledala kroz prozor maminog Land Rovera, osluškivala sam zvuke prirode i udisala mirise divljine, osećajući se potpuno povezano sa okolinom koja nas je okruživala. Većinu voznje sam provela u tišini, odbijajući da se priključim razgovoru, zato što sam znala da bi se svakako jednog dana preselili ovde, ali ne samo zbog Grejs, nego i zbog tatinog posla koji je odbijao da vodi u malom gradu poput ovog. Plašila me je činjenica da otac sve ovo radi zbog novca, zato što mojoj sestri 12 godina ništa nije falilo ovde, a sada odjednom mora da ide na drugi kontinent radi lečenja. Posao mog oca Ričarda, je u poslednje vreme jako procvetao i izrazio je želju da dodjemo da živimo kod njega u "Jersey City", velikom gradu u New Yersey-ju, koji bi kako on kaže, Grejs mnogo pomogao. Ne znam da li taj čovek čuje sebe, ali niko glup da bi poverovao u tu farsu da odlazimo zbog njenog lečenja, a ne zbog njegovih ličnih interesa. Čak mi je i rekao da pored grada mogu da surfujem na obližnjim plažama poput "Long Beach Island" i  "Asbury Park", u nadi da ću mu oprostiti što me odvaja od prijatelja zbog novca kojeg već ima dovoljno. Ali on zna da mi nisu bitne ni plaže, ni novac, niti bilo šta od toga ako će moji prijatelji biti zamenjeni nekim razmaženim boržujima koji samo razmišljaju o vožnjama jahtom njihovog oca. Od same pomisli na to da se nalazim u takvom društvu, skupila sam obrve u nezadovoljnu grimasu, što je moja majka ispratila u retrovizoru.

"Čemu takve face?" Pitala me je znatiželjno dok je vraćala pogled na put ispred sebe.

"Ništa, samo razmišljam o tome kako pijuckam skup šampanjac na jahti mojih novih bogatih prijatelja koji umeju da pričaju jedino o novim krpicama iz Diora" Rekla sam ironično.

"Florence, nemoj da generalizuješ ljude, sigurna sam da nisu svi takvi." Izvila je usne u poluosmeh, ponovno me pogledavši kroz retrovizor.

" Kakvi god da su mama, ja ne želim da upoznajem nove ljude, bila sam srećna sa onima koji su ostali kući." Rekla sam znajući da me osoba poput Viktorije nikad ne bi razumela, ona se prosto ne vezuje za ljude.

"Malo promene neće da ti škodi, uostalom bila si prezauzeta družeći se sa svojom malom ekipicom da si zapostavila sve ostale prijatelje koje si imala." Rekla je

Užasno me je ljutila činjenica da me niko ne razume od njih, oboje su bili hladnokrvni i nije ih bilo briga za mene, njih dvoje su se našli tako bezosećajni.

"Koje ostale prijatelje mama?" Polako sam gubila kontrolu.

"Znaš da se ni sa kim nisam družila sem sa njima i koliko god ih ti mrzela, znaš da su me oni jedino činili srećnom, kad već vi niste umeli!" To je to, nisam mogla više da izdržim.

Gledala sam je dok stiska volan i gleda pravo ispred sebe, pokušavajući da se obuzda da mi ne saspe svašta u facu, ali nije mogla da mi prećuti na ovakve optužbe.

"Nismo umeli da te usrećimo? Zar ne vidiš da sve što radimo, radimo zbog vaše sreće? Kad bi umela samo na trenutak da prestaneš da budeš sebična, shvatila bi da se selimo da bi tvojoj sestri a i tebi obezbedili samo najbolje uslove za život!" Pogledala me je očima u kojima sam videla bes pomešan sa patnjom, pa sam odlučila da se povučem.

Uzdahnula sam vrativši pogled na prozor, dok su oči moje majke bile uprte u Grejs na suvozačevom mestu, koja joj se smeškala. Žao mi je što i ona verovatno misli da sam negativac u ovoj priči, ali jednostavno vidim neke stvari koje ona ne vidi, a moja majka se pravi slepa. 

                                                                   ***

Do aerodroma je vladala tišina, dok sam u avionu gledala neki film koji sam malopre skinula sa interneta. Let je trajao oko 20 sati bez medjusletanja, što me je iznenadilo. Pola leta sam ili spavala ili čitala moju novu omiljenu knjigu "Borba za očuvanje morskog sveta", dok sam uspešno ignorisala mamu.

 Trebali smo da sletimo za dvadesetak minuta, a ja sam se psihički spremala za susret sa mojim ocem.