Ljubav na daskama

Deseti deo

                                                            FLORENCE

Od kada sam došla sa Lukeovog broda, nisam mogla da prestanem da razmišljam o našem razgovoru.Bila sam ljuta na njega i nismo razgovarali posle onoga. Napravio mi je mnogo neprijatnih scena za danas, pogotovo sa Rodzerom. Odakle njemu prava da razgovara onako sa mnom? Taj dečko nije imao granice, što mi se uopšte nije dopadalo.

Ležala sam na mom krevetu gledajući u zid, razmišljajući o današnjim dogadjajima. Tako izubljena u mislima, nisam ni primetila da mi neko kuca na vrata.

"Udji!" Rekla sam uspravljajući se, kada se pojavio moj tata.

"Florence, gde si ti ceo dan? Nisam mogao da te dobijem na telefon" Zabrinuto je rekao sedajući na krevet.

Čim se on zabrinuo, znači nešto mu treba. Nikad ne zove bez razloga, to radi mama.

"Bila sam na plaži tata, nisam proveravala telefon."

Na pomenu telefona, oglasio se moj. Vilijam je pogledao u moj telefon, pokušavajući da vidi od koga mi je stigla poruka. 

Uzela sam telefon i ugledala ime koje mi je izmamilo osmeh na lice. Bio je to Mateo.

"Jesi li slobodna sutra uveče? Mislio sam da idemo na plažu, sutra počinje sezona žurki na otvorenom" Glasila je poruka koju sam dobila. Nisam mogla da ga odbijem.

"Naravno, želela bih da idemo." Odgovorila sam shvativši da otac sve vreme bulji u moj telefon.

Promenila sam izraz lica odlagajući telefon na policu, dok sam se ponašala kao da srce neće da mi iskoči iz grudi svakog trenutka.

"Ko je to bio?" Upitao je Vilijam znatiželjno. 

"Samo Charlotte, posvadjala se sa Diegom oko daske za surf, ništa novo." Slagala sam.

Nasmešio se nervozno gledajući u isprepletane prste.

Znala sam da pokušava nešto da mi kaže, nikad nije dolazio samo da me obidje.

"Zašto si došao?" Direktno sam ga pitala razbijajući tišinu izmedju nas. Vratio je pogled na mene, znajući da znam da je tu samo zbog neke usluge. 

Videla sam da ga je to povredjivalo, ali sam je kriv što me se seti samo kad mu nešto treba.

Stiglo mi je još jedno obaveštenje od Matea, bio je to neki smajli. Brzo sam isključila telefon dok sam pokušavala da ne vrisnem od sreće, zaboravljajući sve muke.

"Slušaj, sutra idemo na vrlo važnu večeru i moramo da se pojavimo kao skladna porodica. Na većeri će prisustvovati moje kolege i njihove porodice. Slavlje će biti u velikoj vili organizatora koji su naši najbolji prijatelji. Jedino što tražim od tebe jeste da se lepo središ i to je to. Molim te Florence, ispoštuj me, ovo nam je veoma važno." Molećtivo me je gledao, čekajući moju reakciju.

"Naravno da ću doći tata!" Uzbudjeno sam mu uzvratila, na šta se on iznenadio.

"Ozbiljno?" Upitao me je sa nevericom u očima. 

Drago mi je da ga vidim nasmejanog, pogotovo kada sam i ja srećna. Mogla bih češće da se slažem sa njim, ali neću da preterujem, biće prilika za rasprave.

"Da, što da ne?" 

Gledao me je kao malo dete kad dobije igračku koju mu je mama jedva kupila.

"Super, hvala ti što se nisi bunila, ovo mi zaista mnogo znači!" Rekao je veselo, grleći me, što me nije iznenadilo. Samo je on znao da zagrli toliko jako da ti ne bude dobro.

Pustio me je i pre nego što je izašao iz sobe, zahvalio mi se još jednom.

"Hvala ti" 

Klimnula sam glavom dok sam se naslanjala na krevet.

Uzela sam telefon i odmah napisala Medison da se vidimo.

                                                               ***

"'Šta ćeš sad da radiš, hahahahahahah" Smejala mi se u facu dok sam ja pokušavala da smislim nešto.

"Nije smešno! Ne mogu da odbijem ni jedno od njih, već sam potvrdila!" 

Sedela sam na toplom pesku dok mi je voda golicala stopala.

"Slaži Vilijama i izadji sa Mateom - rešen problem." Rekla je Medison vadeći kutiju "Malboro" cigareta iz šorca, pripalivši jednu.

Gledala sam u more dok sam razmišljala šta da uradim. Pristala sam na očev predlog da idem sa njima na neku proslavu sutra, zaboravivši da sam se već dogovorila sa Mateom. Nisam htela nikog da ispalim, ali nekog ću morati. Ne mogu da se pojavim na dva mesta istovremeno.

"A možda da budeš sat vremena na proslavi, pa da se vidiš sa njim, uz opravdanje da si se zaglavila u saobraćaju!" Okrenula se ka meni čekajući moju reakciju. Moram da priznam ideja je dobra, ali sigurna sam da postoji neko bolje rešenje.

"Mora da postoji nešto drugo, nema šanse da me moji puste da izadjem ranije." Gubila sam nadu, ali Medison nije odustajala.

Ćutke smo gledale prizor ispred sebe, kada je njoj sinula super ideja.

"A možda da kažeš da ti se slošilo i da želiš kući? Vila je svakako na dva minuta od plaže, kasnila bi tačno onoliko koliko bi rekla Mateu." Dodala je, ne toliko entuzijastično kao malopre, ali meni se ova ideja zapravo dopala.

Uspravila sam se tolikom brzinom, da se ona štrecnula. Nije stigla ništa da kaže ja sam već vrvela od sreće.

"DA! Hvala ti puno Medison, ideja je sjajna, upaliće sigurna sam!" Veselo sam rekla terajući je da ustane da bih je zagrlila.

"Jej, bravo ja! Samo me molim te pusti, ugušićeš me."

Nasmejala sam se puštajući je iz svog jakog zagrljaja.

"Izvini, samo sam mnogo uzbudjena!" Rekla sam skakutajući u mestu.

"Vidim, sad idi, uzmi napiši mu poruku da ćeš kasniti. Sutra se ponašaj kao da ti nije dobro i moj plan bi trebalo da upali!" Rekla je gaseći cigaretu i vraćajući je u paklicu, sigurno je ne bi bacila na pesak, ipak smo mi ti koji bi to čistili.

"Hvala ti" Smirila sam se koliko toliko, grleći je još jednom, samo ovaj put mnogo slabije.

"Hej ti si mi drugarica, uvek sam tu za tebe." Rekla mi je u vrat dok se polako odmicala od mene.

Gledala sam je par sekundi dok sam upijala svaku njenim rečima. Drugarica. Taj termin je odjekivao u mom umu poput otkrića. Otkako sam napustila Australiju, činilo mi se da sam sebi uskratila pravo na sreću, posebno na ovakvu vrstu sreće. Bio je to osećaj koji me je često obuzimao, kao da sam se zaglavila u vremenu, zarobljena u prošlosti, sanjajući dane provedene sa Blazersima.

Ali stvarnost je bila drugačija. Čak i oni su nastavili dalje. Iako su mi i dalje bili najbolji prijatelji i redovno smo se čuli, shvatila sam da moram da pronađem svoj put ka sreći ovde, na ovom mestu, na ovom novom početku. Moji prijatelji su uvek želeli samo najbolje za mene, i toliko sam ih volela zbog toga. Sećam se kako bi se ljutili kada bih im pričala kako ne želim da se družim s drugim ljudima, kako bi mi govorili da zaslužujem da budem srećna, isto koliko i oni tamo.

Shvatila sam da i ovde postoje ljudi koji mi žele dobro, kao što je Medison. Bila sam zahvalna što je imam pored sebe, podršku u ovom novom poglavlju mog života. Njena prisustvo me je podsticalo da otvorim srce za nove mogućnosti i da prihvatim sreću koja mi je dostupna ovde i sada.