Ljubav na daskama

Deveti deo

                                                                LUKE

Pecao sam sa Rodzerom, tatinim najpouzdanijim čovekom koga znam još od kada sam bio mali. Od kad znam za sebe, znam i za Rodzera. On je bio kao neka vrsta zamene za mog oca koji nikada nije imao vremena za mene - bio je prezauzet poslom. Sa druge strane, tu je moja majka koja se trudila da uvek bude uz mene, ali kako sam odrastao, ona je sve više postajala kao tata. Zajedno su bili u poslu, otvarali firme i kad bi imali po koji slobodan dan, otišli bi na neko putovanje. Ne mogu da kažem da su me zanemarivali pošto bi to bila laž, ali nisu bili prisutni u najbitnijim trenutcima mog života. Na primer, kada sam maturirao, umesto da dodju i da mi čestitaju, oni su mi poslali razglednicu sa Bahama u kojoj se nalazilo deset hiljada dolara. Priznajem da mi se svidelo to što sam često imao praznu vilu u koju bih mogao da dovodim koga god poželim i da radim šta mi se prohte, ali ipak tada sam bio samo dete. Sada kada imam dvadeset godina, navikao sam se. Postalo mi je normalno da mi na stolu ostave porukicu u kojoj mi jave da odlaze na mesec dana van zemlje.

"Imamo nešto!" Razdrao se Rodzer dok je izvlačio mrežu.

"Jastozi!" Gledao sam ga dok je uzbudjeno gledao u ogromne jastoge koji su iz škrga ispuštali vodu, koja me je celog pokvasila. Majica mi je bila natopljena vodom, dok mi se Rodzer grohotom smejao odaljavajući ih od nas.

Kada se oseća ugroženo ili pod stresom, jastog može prskati vodu iz svojih škrga kao deo svog obrambenog mehanizma. Ova voda se oslobađa iz škrga i može biti prskana kroz otvore koji se nazivaju škrgaljke. Ovaj proces, pomaže jastogu da se zaštiti ili odvrati od potencijalne pretnje. Uvek sam se smejao kada sam ih lovio sa ocem, upravo zbog ovoga. Stalno smo mokri dolazili kući i majka nas nije puštala da udjemo u kuhinju dok se ne presvučemo.

"Idi se presvuci" Rekao mi je, stavljajuci jastoge u hladnu vodu.

Ušao sam na brod, odmah skidajući majicu i tražeći moju sobu da bih pronašao novu. Nisam često bio ovde, stoga mi je trebalo vremena da se snadjem. Lutao sam od sobe do sobe dok je konačno nisam našao. Bila je ista, plavi zidovi sa belim detaljima budili su u meni davno zaboravljena sećanja. 

Uzeo sam običnu crnu majicu i zaputio se ka toaletu. Tek što sam zatvorio vrata za sobom, neko je pokucao.

"Sačekaj!" Razdrao sam se, dok sam se oblačio. Nisam obraćao pažnju na to što neko drugi čeka, pa sam se presvlačio sporo, kao da ispred nema nikoga. Par puta sam se pogledao u ogledalu nameštajući razbarušenu kosu i kada sam otvorio vrata, sačekao me je zanimljiv prizor. Dobra stvar je što sam danas raspoložen.

"Šta ti radiš ovde?" Upitao sam Florence, koja je stajala ispred mene zamotana u neko ćebe. Odmerio sam je sam je brzinski, pa sam vratio pogled na njene oči koje su me već gledale. Bila je zgodna, ali ništa što pre nisam vidjao. Gledala me je zbunjeno, kao da ne zna gde se nalazi.

"Ja.." Promrmljala je dok sam je gledao sa nekom sumnjom, čekajući da dovrši to što je započela. Odakle se ona stvorila ovde?

"Surfovala sam i raspala mi se daska i na moju sreću video me je jedan mornar koji mi je pomogao da se popnem na brod, eto!"  Toliko uspanično je dovršila rečenicu, da sam morao da se suzdržim da joj se ne ismejem u facu. Nisam uspeo da izdržim, a ona se na moj smeh još više zbunila i po svemu sudeći, iznervirala.

"Šta se smeješ? Misliš da lažem!? Uopše, šta ćeš ti ovde? Ne moraš samo ti mene da ispituješ!" Besno mi je uzvratila, mahajući rukama, dok sam ja pokušao da je smirim.

"Smiri se Bujice, zar nemam pravo da budem na sopstvenom brodu?" Rekao sam oslonivši se na vrata prekrštenih ruku, dok me je ona gledala sa očima kao tanjirima. Obrazi su joj postali rumeni i nije mi delovala najraspoloženije. Zabavljalo me je da je vidim ovako zbunjenu, zato što to nije bilo ni približno onom što je ona meni priredila sinoc.