Telom joj prođe talas zadovoljstva i oseti da uzvraća drhteći od navale osećanja za koja nije znala ni da postoje. Za trenutak prestade disati i to je osvesti...svaka njegova gruba reč i Dimin pogled pun mržnje je osvesti...odgurnu ga i ustuknu gledajući ga besno. Trajalo je trenutak i bilo dovoljno da shvati koliko je privlači i uvlači u nešto sa čim nije mogla da se nosi. Okrete se i krenu prema kolima. Isak zatvori oči pokušavajući da dođe sebi, ovo je bilo van njegove kontrole, prvi put je osetio istinski nagon da postane deo jedne žene. Pogleda za njom i lagano krenu. U autu je vladala tišina, svako je bio u svojim mislima razmišljajući o istom. Jara iznenađena sobom i svojom željom za čovekom koji je bio njen gazda...čovek koji je smatrao da je za njega samo stvar za koju može dobiti izgubljeni novac. Osećala je još uvek poljubac na svojim usnama kao žar...pekle su je zbog potrebe koju je osetila prvi put. Bilo je momaka, bilo je poljubaca ali ovako nešto nikada nije osetila, gorela je u njegovim rukama.
Gledao je na put ispred sebe svestan njene blizine tražeći način da objasni sebi svoj postupak i trenutak zanosa koji ga je poneo uzimajući bez pitanja ono što mi ne pripada. Bio je svetski čovek ali tradicionalnih shvatanja, svaka žena u njegovom životu je bila samo ona koja je otvoreno pokazivala naklonost prema njemu, nikada ni jednu nije zaveo niti pokušao odvući u krevet a da nije bio siguran da to zaista želi. U Maroku su vladala druga pravila i stvari su bili jasne...devojka je ulazila u brak uz odobrenje roditelja ili ugovorenim brakom. Do momenta venčanja mladenci bi se videli samo jednom. Brak je bio svetinja, zavet koji su davali bio je za ceo život i ako u njihovoj veri muškarac je mogao imati više žena. On je bio od onih koji su smatrali da je za njega rođena samo jedna sa kojom bi proveo ostatak života. Ljubav je smatrao bezuslovnom...odnos koji nikada ne može biti ponovljen i isti sa drugom osobom. Protrlja bradu i stavi naočare za sunce...bežao je od sopstvenih misli koje su ga opsedale. Nije smeo sebi dozvoliti da je dotakne ona nije namenjena njemu. Skrenu na trg u samom centru i izađe iz kola bez reči...zaključa je i uđe u jednu od zgrada. Odahnula je jer joj najviše prijala samoća, morala se sabrati i prestati razmišljati o današnjem danu. Pažnju je privuče stariji čovek koji izađe sa njim na ulicu i pogleda prema kolima. Osmehivao se i klimao glavom. Stajao je pored njega u košulji boje mastila i svetlim pantalonama, visok i snažan sa kosom koja se se presijavala na popodnevnom Suncu, izazivao je snažno lupanje njenog srca. Od prvog pogleda na njega znala je da je nevolja.
-Večeras dolaze na večeru gospodin Abdul Al Karim i njegova supruga Anisa...oni su Isakovi deda i baka. Večera mora biti gotova do 8h, u kuhinji imaš sve namernice. Vole tradicinalnu marokonsku kuhinju, šta god spremiš biće zadovoljni. Računaj na to da trpeza bude bogata.-Dima se zlobno osmehnu i pogleda je očima kao kamenicama. Okrete se i izađe iz salona ostavljajući je zabezeknutu.
Obli je hladan znoj...oseti slabost, ništa nije znala o marokonskoj kuhinji. Umela je skuvarti po nešto ali to je bilo daleko od onoga što se očekivalo od nje. Ušla je u kuhinju i gledala u gomilu povrća, morskih plodova i mesa. Nikada u životu nije spremala ribu i nešto što je ličilo na gnjecave bele spodobe. Uhvati je nervoza...mozak joj je grozničavo radio. Krenu u sobu zadovoljno se osmehnuvši...otiće će do centra i kupiti gotovu hranu. Dok su se vozili videla je gomilu restorana jer je Tandžir bilo turističko mesto. Obuče se i pokri maramom...bila je slične građe sa Dimom, proći će pored momka na kapiji glumeći nju.
Silazila je niz usku uličicu zadovoljna planom koji je smislila...momak na kapiji nije ni obratio pažnju na nju misleći da je sluškinja. Hodala je po sećanju, bilo joj je važno da izađe iz starog dela grada i spusti se na glavnu ulicu. Uhvatiće taxi i reći da je vozi do najboljeg restorana u gradu. Sigurno će potrošiti celu svoju ušteđevinu ali i to je bolje nego trpeti njegov bes. Posmatrala je stare zgrade i sirotinju koja je živela na perfireji grada. Zidovi ulica su bili različito okrečeni jer jedino se tako moglo snaći u moru vrata i visokih zidina. Dečica su se igrala bosa na betonu, umrljana od prašine galameći za svakim prolaznikom. Žene su prolazile pognute glave noseći kese zamišljene i tihe...po neka bi bi podigla glavu i toplo se osmehnula umesto pozdrava. Iza drvenih vrata su se čuli zvuci muzike i muški glasovi kako pevaju. Seti se njegovih reči..."ovde se preživljava". Podiže glavu i ugleda parče neba koje je dobijalo boju narandže, veče se spuštalo prateći zalazak Sunca. Osećao se miris mente i svežina je dolazila od mora uvlačeći se kroz otvorene prozore. Ugleda taxi i zaustavi vozača...jedva se sporazumela jer čovek je slabo znao francuski. Prolazili su pored modernih zgrada i velepnih vila koje su izvirivale iza visokih zidina...grad je bio spoj vremena u razlici od desetine godina. Na svakom koraku spektar boja i galama ljudi. Vrvelo je od života. Zaustavi se auto ispred restorana...i ona objasni taksisti da je sačeka. Čim je izašla stari mercedes nestade u gužvi...gledala je nemoćno za njim na ivici suza. Došlo joj je da vrišti, nije znala adresu, nije imala telefon...nije imala pojma gde se nalazi. Uđe u restoran i potraži konobara. Tražila je meni rešena da će uspeti naći put do kuće. Gledala je u spisak jela i uz pomoć šefa sale naručila najbolje uz pristojnu cenu. Zapakovali su joj sve u veliku korpu i vrlo ljubazno ponudili da nađu drugi taksi. Vratiće se po sećanju bar do početka medine (stari deo grada).
Isak je kucnuo na njena vrata. Ništa se nije čulo...otvori ih, soba je bila prazna. Vrata od kupatila su bila otvorena...siđe niz stepenice i viknu.
-Dimaaaaaaa!
Žena istrča iz svojih odaja u prizemlju.
-Izvolite gospodine.
-Gde je Jara?
-Ne znam, ja sam je pitala da mi pomogne oko večere, rekla je da će malo odmoriti. Nije se pojavila. Ja sam pripremila sve sama i čekam vašu baku i dedu.
-Haruneeeeeeee! – glas mu je drhtao od besa.
Mladić je stajao kao školarac preplašen objašnjavajući da je neka žena izašla pokrivenog lica i on je mislio da je sluškinja. Isak se izbezumi, pobegla je! Udari momku šamar grmeći, dvorište se orilo od njegovog glasa. Oseti kako mu igra svaki mišić...ko zna gde je? Sama u nepoznatom gradu, bez novca, telefona...jeza mu je išla niz leđa. Svašta se dešavalo...ona je strankinja može naleteti na nekog ko nema dobre namere, može je ubiti misleći da ima novac. Mozak mu je grozničavo radio...po čelu mu izbiše graške znoja. Pogleda na sat, bilo je skoro 7 i 30h. Naredi da dovezu auto i povede sa sobom još petoro momaka da je traže sa tri auta...počeće od autobuske stanice. Jurio je uskim ulicama ne skidajući ruku sa sirene...nije imao vremena čekati da se meštani sami sklanjaju sa ulice, svaki sekund je bio dragocen. Oči su mi bile zalepljene za put jedva čekajući da napusti stari deo grada motajući film da je svo vreme posmatrala grad dok su se vozili. To je mogla prepoznati i tim putem i ići...seti se trga. Izlete na glavni put i uputi se ka centru, gledao je prolaznike mileći. Svaki put se presekao kad bi ugledao tamnu kosu kako viri ispod marame nadajući se da je ona. Vreme je prolazilo i njemu se činilo da je večnost prolazila, nigde je nije bilo...obezbeđenje ga je zvalo na svakih pet minuta govoreći lokacije na kojima su, na stanici je nisu našli. Isak oseti slabost...nešto mu je kidalo utrobu, strah ga je izjedao. Pomisao da je nikada neće videti ostavljala je rupu u njegovoj duši. Skoro je izašao iz grada, zaustavi auto i ugasi motor. Nasloni se na sedište i zažmuri. Uhvati se rukom za čelo pokušavajući da seti bar nečega što bi ga uputilo u potrazi za njom. Za momenat mu sinu...upali džip i jurnu ulicom, okrenu se zaustavljajući saobraćaj i skrete levo prema novom naselju. Nakon par minuta nađe se na obali. Parkira auto i ostavi uključene farove...izlete iz kola i krenu prema vodi. Hodao je plažom gledajući na kameni zid koji je delio obalu od puta. Samo da je živa...gubio je dah gledajući u ogromne talase strahujući da su je odneli. Stezao je vilice pokušavajući da se ne preda panici. Ukoliko je ne nađe zvaće policiju, podići će i prevrnuti ceo Tandžir da je nađe.
-Isak...Isak!
Srce mu stade...stajala je pored zida sa velikom korpom, uplakana i razbarušena. Skupljena štitila se rukama od hladnoće...glas joj je drhtao a telo se treslo od straha i vetra. Potrča kao bez duše plašeći se da je povređena jer je grcala gušeći se u suzama. Uletela mu je zagrljaj stežući njegova snažna leđa. Mislio je da će umreti od sreće...živa je. Držao je u naručju i krajnjim naporom se kontrolisao da joj ne uzme usne ljubeći je dok se ne zasiti, dok noć traje...dok ga ne zavoli.
-Nisam pobegla...ja, ja ne znam spremati vašu hranu. Kupila sam...taksista me nije sačekao. Nisam...nisam znala put, izvini....upropastila sam večeru. – nepovezano je govorila držeći se čvrsto za njega.
Isak je ćutao ne mareći ni za šta, samo da je tu...osećao je njenu toplinu i miris kose koja ga je milovala po licu nošena noćnim vetrom.
