Čitao je poziv u radnoj sobi u vili u Marakešu...steže vilice skupljajući oči u ledene proreze. Bolela ga je sama pomisao na nju i posle toliko vremena. Nikada joj nije branio da vidi devojčicu, njegove obezbeđenje je malenu pratilo do Pariza i bilo uvek tu na usluzi. Jedini uslov koji je tražio bio je da vreme provode u luksuznom hotelu u apartmanu koje je iznajmljivao samo za njihovo viđenje. Želeo je da malena ima tretman kakav joj dolikuje. Znao je da pati za detetom ali sama je izabrala da ode. Posle teških reči ni jedno a ni drugo nisu reč progovorili, između njih se otvorila provalija koju nisu mogli prevazići. On iz ponosa a ona iz straha. Povredili su jedno drugo i povratka nije bilo, kraj je bio neminovan. Skupi šaku u pesnicu i začu se zvuk brojanica, još uvek je igrala njena poslednja slika sa aerodroma. Stajao je u gomili i gledao kako plače dok čeka u redu za čekiranje. Milion puta je u sebi izgovarao..."vrat se...ne ubijaj nas". Stajala je ispred staklenih vrata jecajući i okrenula se poslednji put sa očima punim suza, gledao je dok je gubio dah. Nežna i lepa sa kosom koja je poigravala oko sitnog lica, čulnim usnama koje podrhtavaju još jednom prelete pogledom preko mase ljudi ne sluteći da je gleda...tražila je njega neznajući koliko joj je blizu. Naglo se okrenula i pošla prema avionu. Taj bol ostao je duboko zariven u njegovu dušu...zavet koji je dala nestao je tog dana, njena ljubav nije bila toliko jaka koliko je mislio. Njenu bol je vezivao za njihovu ćerku i to je razumeo. Vreme nije donelo ništa novo samo ubod prošlosti koja se prišunja ne pitajući za vreme i mesto. Živeo je od njenog osmeha koji je gledao svaki dan uživajući u Hani. Bila je ista majka. Uze telefon i pozva advokata...znao je šta radi, čekao je kada će potražiti devojčicu.
-Mama...ne mogu da verujem! Namerno ovo radi, moram u Maroko ako hoću dogovor! Hana nije državljanka Francuske. Neće zameranja službi koje se bave sudskim pitanjima vezano za starateljstvo dece. Moja otežavajuća okolnost je što sam otišla bez prisile. Ne postoji ni jedan dokaz o mom maltretiranju jer ga nije ni bilo. Advokat mi je savetao da kažem da sam zlostavljana od strane supruga...to ne mogu. Ne želim lagati...želim samo da moje dete bude sa mnom. – drhtavim glasom je govorila Bridž.
-Idi...sve će biti u redu. Isak je mlad čovek, emancipovan...gospodin. Jeste tradicionalan ali nije divljak. Nisi se mogla zaljubiti u lošeg muškarca jer si sama po sebi duša od devojke. Naći ćeš rešenje. Nisam prošla dobro u braku sa tvojim ocem ali mogu ti reći da mogu biti izuzetni muževi i očevi. Poznajem par žena koje su srećne u brakovima sa marokancima, voljene su i poštovane. Kada malo bolje razmislim nije razlika velika ni kod naših, Evropljana. Muškarci su to...na ovaj ili onaj način njih najviše brine da li će ih žena voleti i pripadati im dušom i telom.
Izašla je ispred aerodromske zgrade na vreo asfalt. Zapahnu je poznati miris zemlje pune predrasuda, kontraverzi sa najlepšim bojama i magijom za koju čovek može reći da je jedina na svetu. U uskim letnjim pantalonama i košuljom boje lavande izgledala je savršeno. Iza tamnog stakla naočara za sunce tražila je pogledom slobodan taksi. Začu da je neko oslovi...okrete se i prepozna momka iz njegovog obezbeđenja. Mladić se predstavi i reče.
-Gospođo, ja ću Vam pomoći oko prtljaga...gazda je rekao da Vas odvezem do rijada, ako se slažete. Predlog je samo radi Vaše sigurnosti i viđanja deteta.
Klimnula je glavom i krenu za njim. Znala je da je u pravu...hotel koji god da je odabrala bila bi sama i pitanje je da li bi mogla viđati ćerku svaki dan. Imala je ograničen budžet i morala je voditi računa o svakoj pari. Sela je u auto i zavalila se u sedište posmatrajući prepune ulice. Ništa se nije promenilo, ista galama, muzika, vika prodavaca, magarci i zaprege...vulkan boja na svakom koraku. Bilo je popodne i nebo je imalo boju zlata lagano prelazeći u plamene obrise kako se Sunce bližilo zalasku. Ušli su u dvorište i pred očima joj je blesnu paleta boja procvetalih ruža...oseti njihov miris i preseče je bol. Ovde ga je prvi put videla. Brzo odmahnu glavom i pođe za sluškinjom do sobe. Iznenadi se kada je dovede do vrata njegove sobe. Otvorila je vrata i ukopa se u mestu...to je bio najlepši apartman koji je videla. Soba je bila potpuno renovirana. Prozirne zavese u pastelnim tonovima lelujale su se na vetru, veliki krevet sa posteljinom od atlasa na sredini prostorije...mozaik od ogledala na tavanici u kojem se ogledaju i mešaju boje celog prostora. Mekan tepih boje vina, lampe sa nežnim abažurima i miris eteričnih ulja. Ogromna terasa u cveću zakljanjala je pogled na dvorište, raj na zemlji. Sela je na krevet zadivljeno gledajući oko sebe...imao je dar da od svega stvori čaroliju i uvuče u nestvaran svet u kome je vladao bez premca. Oseti jezu kada pogleda na krevet...njegovo lice na jastucima i modre oči kako plamte u strasti izazvaše u njoj eksploziju strasti. Skoči kao oparena i otvori kofer tražeći odeću da se presvuče. Uđe u kupatilo i osmehnu se krajem usana, đakuzi kao omanji bazen...tuš kabina i ogledala na svim zidovima davali su utisak da je kupatilo ogromno.
