On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 26 •

Sinoć smo do kasno sedeli na terasi i pričali o svemu. Otvorila sam mu dušu. Pričala sam o svim mojim promašajima i svim mogućim razočarenjama. Ispričala sam sve moguće pehove koje sam doživela sa svima onima za koje sam mislila da su pravi i koji su mnogo obećavali. Pričala sam i o mom najvećem boli. O prevari i izdaju. O svojoj hladnoći. Na trenutak sam imala utisak kao da se znamo ceo život iako smo bili dva obična stranca. Ali dva stranca koja su se pogledima razumela. Nazvala sam ovo veče iskrenosti. Veče da se upoznamo jer ništa nismo znali jedno o drugome. A onda sam shvatila da je on jedna divna osoba.. I da žrači pozitivom. Voli muziku. Voli šalu. Voli da se smeje. I skroz je drugačiji od onoga što sam mislila o njemu. Mislila sam da je jedan od onih tipičnih crnogoraca, ali zapravo nije. Doselio se ovde sa majkom kada je imao deset godina. I odrastao je bez oca. Hotel u kojem radi je hotel njegovog ujaka. Ali eto, nije hteo da bude šef već običan radnik. Prosto sam se iznenadila dok sam ga slušala. Neke stvari su mi zvučale tako neverovatno. Koliko samo izgled zna da prevari. Ispričao mi je svoj život u samo nekoliko rečenica. I ono što nam je u celoj toj priči zajedničko jeste slomljeno srce.

Mnogo me je pogodila priča koja se krila iza tih očiju. A znala sam da ima nešto što ga je promenilo. Ali se nisam nadala da je to bila smrt žene koju je ludo voleo. Nakon nje nije imao ni jednu drugu. Dugo mu je trebalo da krene dalje. I ako je prošlo pet godina od tog nemilog dogadja, on još uvek o njoj priča sa suzama u očima i sa bolom u glasu. Toliko mi se srce stezalo dok sam ga gledala onako slomljenog. Nije krio svoju bol.

Poželela sam da ga zagrlim toliko jako i da ga nikad iz tog zagrljaja ne pustim. Ne znam zašto. Ali se nisam usudila. Samo sam sedela pored njega, ćutala i slušala. I gutala suze koje nisam želela da pustim. Priznao mi je čak da mu se Marija svidela jer je pomalo podsećala na Irenu. Ali je onda shvatio da Irenu niko ne može zameniti, i da će ona uvek biti jedina u njegovom srcu. Mogu samo misliti kroz koji je pakao prošao. A ja mislila da je moj pakao najgori. Koliko je samo tužno kada nekog izgubiš na taj način. Kada znaš da je otišao neko koga voliš i da se više nikad neće vratiti. Prošla me je neka jeza. Stresa sam se. Tuga me je neka uhvatila. I poželela sam da izlečim njegovo ranjivi srce. Bio mi je žao.. Tako mlad, ceo život pred njim.. A on kao da ne živi. Nije zaslužio da svoju starost provede u samoći. Mora da nastavi dalje. Bez obzira na sve. Zaslužio je da bude srećan. I mislim da bi i ona to volela. Tužna priča živote moj.. Tužni smo i mi...
                                           ***

Otišao je na posao. Ostala sam sama. Nisam mislila da je stan ogroman kao što mi je pričao. Ali bukvalno jeste. Lepo je sredjen. Nekako je baš po mom ukusu. Izgleda da smo slični. I da se ne razlikujem baš toliko koliko sam mislila. Terasa mi je san snova. Ima fenomenalan pogled na more. Baš onako kako sam oduvek želela. Skuvala sam sebi duplu kafu i sela malo na terasu da se osunčam. Danas sam rešila da budem ovde i da ne izlazim nigde. Umorna sam. Nisam se pošteno ni naspavala od kako sam stigla. Celu noć sam razmišljala da li da mu platim za smeštaj, jer ovaj luksuz ne mogu da prihvatim besplatno. Ali ne želim da ga uvredim. Osećam se pomalo neprijatno. Ne znamo se mi baš toliko dobro da bi on ovakve stvari radio za mene. Ne znam ni sama kako na sve ovo da gledam, ali sam mu opet jako zahvalna što mi se našao u nevolji. Moram na neki način da mu se odužim. I odlučila sam da što pre krenem da radim u hotelu. Bila bih na recepciji. I već je zvao ujaka da mu kaže da će me dovesti uskoro. Nemam pojma kako ću se snaći, ali valjda ne može biti toliko teško. Svakako sam planirala da nadjem neki posao, jer ne mogu samo da sedim ovde. Dosadiće mi. Treba mi neka obaveza inače ima da se vratim brže nego što sam mislila da ću poželeti. Čujem zvuk poruke u pozadini. Verovatno je Veljko. Proverava da li sam dobro i da li mi treba nešto. Odlazim do telefona. Ali poruka nije od Veljka. Srce mi je stalo. Poruka je od Marije. Ruke kreću da mi se tresu. Sela sam na ivicu kreveta. Držim telefon. Ne smem da otvorim poruku. Ne znam šta piše. Plašim se. Srce tuče kao ludo. Verovatno je ljuta još više. Verovatno me tek sada mrzi. Otvaram poruku. Čitam slovo po slovo.

'' Izvini. Pukla sam. Nisam želela da bude onako. Ja nisam normalna. Šta sam ja sebi dozvolila? Nisam mislila sve ono što sam izgovorila. Ne mogu da opravdam sebe. Ne mogu da oprostim sebi da sam izgubila nekog koga sam gledala kao rodjenu sestru. Ja sam idiot. Glupača. Molim te oprosti mi. Plakala sam ceo dan kada sam pročitala pismo koje si mi ostavila. Nisam mogla da verujem da si otišla. Da si tako hladno uzela svoje stvari i otišla.. Bila sam ljuta. Psovala sam te. A onda sam otrčala do tvog stana i shvatila da me ne lažeš. Da si ipak otišla. Nisam želela da te izgubim. Ljuta sam na sebe. I ne mogu da oprostim sebi najveću grešku. Nadam se da ćeš mi bar ti oprostiti. Volim te. ''

Plakala sam od sreće. Vrištala sam. Nije ljuta. Nisam je izgubila. Ne mrzi me. Ne mogu da se smirim. Čitam iznova svaku napisanu reč. Plakala sam kao kiša. Samo ovog puta od sreće.