On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 3 •

Sedimo na terasi i prelistavamo novine. Čitamo tračeve o poznatim zvezdama i pravimo planove šta ćemo sve raditi kad odemo u Budvu. Spakovale smo toliko stvari da mislim da je previše za samo 10 dana boravka, ali što kaže Marija , neka se nadje, možda zatreba. Tako je to kod nas, devojaka. Sve ti treba, a u stvari ništa ti i ne treba. Ko će nas razumeti, kad ni mi same sebe nekad ne razumemo i shvatamo.

Odlutala sam u mislima. Ne mogu dočekati da kročim na plažu i osetim taj morski vazduh. Raj za dušu. To mi je sada najviše potrebno, da se sklonim daleko od svih, da odmorim svoj mozak. Da se opustim, da ne razmišljam, da uživam u vrelim toplim danima, Suncu, moru...

- Jesi videla, ovaj Aleksa opet ima neku novu devojku, samo ih menja. Uopšte ne razumem ove poznate zvezde, šta li je u njihovim mozgovima? Jedan dan jedna devojka, drugi dan druga.. u roku od 24sata oni izmene milion njih.. dobro je da negde, uz put, ne pokupe neku polnu bolest.. strašno.

- Pa može mu se. Vidiš ti kako on izgleda, plus dodaj lovu koju ima i mečku koju vozi. Kombinacija na koju se svaka drolja upeca. Moram da priznam, mnogo je lep, a i zgodan. I ja bih poželela da sam sa njim, ali naravno kad ne bi bio popularan, utripovan mamin sinčić.

- Nije sve u lepoti.

- Ali je sve u novcu. Bogat, poznat, što ih ne bi menjao.. verujem da devojke trče za njim. Gde god da ode pokupi najmanje 5-6 njih..

- Pa sigurno. Mada mislim da on ne bi pogledao devojke kao što smo mi..

- Definitivno da ne bi, mi smo za sve njih niža klasa, bednici.. . On je ipak zvezda, a mi samo obične devojke. Smrtnice.

- Imam ja mog Djola, ne bih ga ni pogledala. Sigurno je nafuran do daske. Ono leti dok hoda..

- Kako si ti meni šašava devojčica. Taj tvoj Djole mu nije ni do kolena, ovaj je bomba za njega i bolje bi bilo da imaš nekog takvog macana uz sebe, a ne onog picopevca.. a ovaj što leti treba da pripazi, može negde da sleti, a to ponekad mnogo jako zabolo.. pad sa tolike visine nije dobar..

- Takav neko ne bi ni pogledao mene, tako da mi je Djole dovoljan. On je za mene sve ono što mi je potrebno i što sam tražila. Ne palim se ja na takve lepotane..

- Dobro, nećemo menjati Djola. Jesi mu rekla za more?

- Jesam.

- I?

- Pa misli da bi bilo lepo da smo nas dvoje sami išli na more, ali pošto sam ja već odlučila da idem sa tobom ne smeta mu, bićemo stalno u kontaktu i brzo će to proći..

- Tako sam i mislila. Nema pravo da bilo šta drugačije kaže, a tek da mu smeta što ideš sa najboljom drugaricom.

- On je stvarno okej dečko i ne znam zbog čega ga ne podnosiš.

- Nije da ga ne podnosim, samo ne želim da te povredi.

- Hvala što brineš za mene, ali ako me povredi znaću da se nosim sa tim. Bila bih ti zahvalna kada bi se radovala mojoj sreći.

Mislim da sam malo preterala. U pravu je. Možda sam ipak ljubomorna na nju i njenu zaljubljenost. Srećna je i ja treba da budem srećna zbog nje. Prošlo je godinu dana kako sam prekinula sa Dušanom i kako nikom nisam dozvolila da me osvoji. Moram da budem iskrena prema sebi, nedostaje mi ona stara ja. Nedostaje mi ona sreća, ona zaljubljenost, oni leptirići u stomaku. Ponekad poželim da se opustim, da dozvolim sebi da se zaljubim, da iščekujem nečiju poruku, da volim nekoga bez straha. Previše sam se zatvorila u sebe. Nisam ovo ja. To je samo maska. Štit. Kada sam sama skidam tu masku, opet sam ona slaba i emotivna devojka, ali čim kročim na ulicu maska je tu i pretvaram se u hladnu, bezosećajnu devojku. Predstava mog života. Možda bih i ja trebala da dobijem Oskara za najbolju ulogu. Moj život se pretvorio u glumu, a ja u sjajnu glumicu. Više ne znam ni ko sam, ni kakva sam bila. Previše sam se uživela u trenutnu ulogu bezosećajne i hladne kučke.

Gledam u daljinu i razmišljam o svom životu. O onome što sam nekad bila i o onome u šta sam se pretvorila. Veče je palo. Ulične svetiljke su se upalile. Ljudi se vraćaju svojim kućama nakon napornog radnog dana. Imaju osmehe na licima. Neko ih čeka. Muž, dečko, ljubavnik, deca, roditelji, kućni ljubimci. Neko ko ih voli, ko ih usrećuje i čini njihov život lepšim i ispunjenim. A mene? Mene dočeka prazan stan i stari nameštaj. Nemam čak ni kućnog ljubimca. Sama sam. A za to sam kriva ja. Možda je Marija ipak u pravu. Možda ću ostati sama do kraja života ako budem nastavila ovako da se ponašam. Možda bih trebala da se promeni. Da se vratim u normalu, da budem opet ona dobro poznata Andeja. Da ponovo volim i da ponovo budem voljena.

Uzimam telefon, tražim broj u imeniku. Odlučila sam da večeras ne budem sama. Odlučila sam da istupim korak dalje i da pokušam da vratim staru sebe. Korak po korak. Valjda ću vremenom uspeti. Sada samo želim da sve zaboravim i da bar na trenutak osetim sreću.

Pišem poruku:

- Hoću da te vidim, jesi slobodan? ☺

On je jedini dečko koji zna celu priču. Nakon nekoliko popijenih čaša vina ispričala sam mu sve i objasnila zašto sam takva. On me poznaje najbolje i uvek kad ga pozovem tu je za mene. Donekle smo slični, pa ponekad utehu tražimo jedno u drugome. Nije to ljubav. To je samo prijateljstvo pomešano sa strašću. Jedna velika strast, sa razumevanjem i bez velikih očekivanja.

Stiže mi poruka:

Čekam te u stanu. ☺

Znam. Uvek me čeka. A ja uvek odem njemu kada mi nadodju ovakvi momenti i kada počnem da razmišljam o životu. Sa njim je nekako lakše. Zaboravim na sve. Jednostavno se prepustim osećajima i ništa mi u tom trenutku ne bude bitno. Sve pada u zaborav i tada postoji samo taj trenutak. Trenutak kada se predam strašću, kada zaboravim na stvaran život i počnem da maštam. Šta bi bilo kad bi bilo.