On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 29 •

Noć je bila tako tiha. Sedeli smo na terasi, gledali zamišljeno u nebo, svako u svojim mislima. Razmišljala sam koliko toga mi se izdešavalo u poslednjem periodu. Bila je to jedna oluja u mom životu. Možda je i trebalo tako da bude. Kažu život ti zadaje onoliko koliko možeš da podnešeš. Ne znam šta je ovog puta pokušao sa mnom, ali znam da je i to prošlo. Samo što sam se dobro opekla. Povredila druge, a najviše sebe. Priznajem, grešila sam i bila sam loša prema drugima. Znala sam da će me to skupo koštati i da će karma jednog dana pokucati na moja vrata da mi naplati dug. Znala sam da idem lošom stazom, ali sve dok nisam pala drugi put nisam videla. Možda je vreme da spustim štit. Da ponovo osetim život. Da ga udahnem punim plućima. Da budem ona stara, nasmejana. Da ne mrzim i ne budem hladna. Možda je vreme da krenem dalje, da oprostim svima koji su me povredili. Da oprostim njemu koji me je izdao. Da oprostim laži i prevare. Možda je vreme da ponovo spakujem kofere i konačno se vratim tamo gde pripadam.

- Marija me je danas zvala, pita za tebe. Rekla mi je da ako se ti ne vratiš, ona će doći ovde.

Misli mi je prekide tihi, promukao glas. Pogledala sam ga, i na trenutak se osetila kao da krijem nešto. Kao da se plašim da mu kažem da želim da se vratim. Znala sam da će ga Marija zvati, i znala sam da je u stanju da dodje ovde, ali je meni trebalo malo više vremena da sve zaboravim i da nastavim dalje. Ipak sam i nju povredila. Ipak su pale neke teške reči. Nije lako samo reći izvini. Nije lako samo nekog zagrliti, a znaš koliko si se gušio u suzama zbog tog nekog. Lako ću ja sa njom, nego ne znam šta ću  sa sobom. Posle par minuta ćutanja, konačno sam izgovorila:

- Vraćam se za Beograd.

- Znam.

- Kako?

- Znao sam da nećeš ostati ovde za zauvek. Pobegla si samo od bola. Ne krivim te, ne osuđujem te.. šta više razumem te. I ja bih verovatno tako. Otišao negde da sve zaboravim. I treba da se vratiš. Tamo je tvoj život. Tamo si ti.

- Ponekad mislim da reči nisu potrebne, da me razumeš pogledom.

- Nedostajaćeš mi.

- Pa sad je na tebe red da budeš mog gost u Beogradu.

- Čim prodje sezona, doći ću.

Gledala sam ga, ali njegove oči su mi bile tužne. Kao da se nije radovao što odlazim. Možda mu je falilo nečije društvo koje sam ja ispunila. Možda mu je bilo lepo sa mnom. Ne znam.. Ali volela bih da ovaj dečko nadje nekog ko će ga voleti, jer to zaslužuje.

                                          **

Čula sam buku kako dopire iz dnevne sobe. Pogledala sam na sat. Bilo je pola pet. Počelo je da svanjava. Sanovno sam ustala iz kreveta da vidim šta se dešava, ali na vratima sobe stajao je Veljko. Bilo je previše očigledno da je mrtav pijan.

- Veljko poboguuu pa kad si stigao da se tako olešiš?

- Nemoj da ideš, nemoj molim te..

Zaplitao je jezikom. Jedva sam mogla da ga razumem. Prišla sam mu, pokušavajući da mu pomognem. Stajao je kao kamen.

- Ajde polako, da legneš..

- Ne, neću. Neću da ideš.

- Pijan si, ne znaš šta pričaš.

- Znam šta pričam. Zato sam se i napio. Da bih ti sve ovo rekao, jer drugačije ne znam. Kad sam kukavica. Toliko sam se navikao na tebe i ako si ovde par nedelja.. I  ne znam kako dalje. U početku sam mislio da tripujem, ali svakim danom si mi se sve više dopadala. Gledao sam te u onoj majici, onako čupava i tako sam poželeo da je skinem sa tebe. Da te ljubim po celom telu. Da ti kažem da mi se svidja. Da počinjem da te volim. A znao sam da ćeš otići. A ja ne mogu da te izgubim, ne želim to. Jedino pored tebe sam se osetio onako kao što sam pored Irene. Jedino si ti uspela da mi se uvučeš pod kožu. Jedino tebe mogu da zamislim pored sebe.

Stajala sam ispred njega, pokušavajući da dodjem sebi. Nisam znala šta da kažem. Nisam znala šta osećam. Pitala sam se da li je sve ovo istina ili samo alkohol iz njega govori. Ali kažu, čovek je najiskreniji kad je pijan. Bila sam u šoku. Zbunjena.

- Reči nešto, molim te.

- Veljko.. Ja..

Nisam znala šta da kažem. Nije bilo reči. Poželela sam samo da izjurim kroz ta vrata i da trčim što dalje. Poželela sam da pobegnem od svega. Okrenuo je glavu i glasno uzdahnuo.

- Idem da spavam.

- Mislim da je tako najbolje. Pričaćemo ujutru kad se otrezniš.

- Laku noć.

Izašao je iz sobe snuždene face. Bilo mi je u isto vreme neprijatno i teško. Nisam želela da ga povredim. Znala sam kroz šta je sve prošao, a ja Irenu ne mogu niti želim da zamenim. Ne znam ni da li išta osećam prema njemu, sem fizičke privlačnosti. I dalje sam stajala na sred sobe, ne znajući ni šta da uradim. Da li samo da spakujem stvari i odem što pre ili da se suočim sa njim. Samo što.. Ne želim da mu srce slomim. Ne želim...