On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 22 •

Još jedan dan. Divan dan. Rešila sam da poranim i evo me sada na keju, sedim i čitam knjigu. Odmaram svoje misli i svoj mozak. Noćas nisam dugo mogla da zaspim. Svašta nešto mi se vrtelo po glavi i najviše mislim na Mariju. Videla sam u njenim očima ljutnju, bes, možda i mržnju. Videla sam da je gubim.. i to mi najteže pada. Ne znam kako će reagovati kad sazna da sam otišla. Ne znam hoće li se naljuti što joj nisam rekla ili što sam samo otišla i nju ostavila. Ne znam, ali mislim da neću nikom ni pričati. Ne volim rastanke, ne volim opraštanje. To me nekako čini slabom i tužnom. Ostaviću joj poruku, pismo.. da zna gde me može naći ako joj zatrebam ili ako shvati da sam joj još uvek drugarica.

Bože, koliko sve može da se promeni i zakomplikuje. Sudbino, sudbino. Baš voliš da se poigravaš sa nama.  Ne želim više da mislim. Došla sam ovde da se opustim i da nekako zaboravim na sve. Volim knjige. Volim da čitam. To me smiruje. Izgubim se u toj napisanoj mašti, zaboravim na stvaran svet i sve ono što me muči. Često ćete me videti sa knjigom u ruci, baš iz tog razloga. I uvek kažem, ne dirajte me. Ne želim u stvaran svet, želim da ostanem u mašti, pa bar na kratko. Dovoljno da oteram ružne misli i da nadjem neki smisao za život.

Čujem zvuk telefona. Brecnula sam se. Niko ne zna novi broj, pa me strah da pogledam ko me zove. Na trenutak pomislim da je Aleksa, ali nije on toliko moćan pa da može da sazna sve. Uzimam telefon. Pada mi kamen sa srca. Jesam šašava. Veljko  je. Tačno. Samo on zna ovaj broj.

- Ej, zovem samo da proverim kad stižeš. Jesi rezervisala kartu?

- Izvinii, skroz sam zaboravila da ti javim. Jesam, stižem u petak. Hoćeš moći da me sačekaš na aerodromu?

- Naravno, zato te i zovem. Menjaću smenu sa kolegom, ništa ne brini. I da znaš, dužna si mi priču. Želim da znam šta te je nateralo da sve ostaviš i odlučiš da odeš.

- Dugo je to priča, ali imaćemo suviše vremena da se ispričamo.

- Jesi razmislila o mom predlogu da živiš kod mene? Bar dok ne nadješ nešto drugo?

- Iskreno nisam ni razmušljala o tome, ali što da ne.

- To je divno. Nemaš pojma koliko si me obradovala. Dosta mi je više samoće, konačno da ima i ja cimerku. Videćeš biće ti ovde divno. Ja ću ti u svemu pomoći.

- Hvala ti, stvarno ne znam kako da ti se za sve ovo odužim. Spasao si me.

- Ja sam heroj, junak i volim da spašavam.

- Biće meni veselo sa tobom.

- Ee a nisam ti rekao, moj stan je blizu mora i imaćeš bolji pogled sa terase nego što si imala u hotelu.

- To je sve što želim. Naravno, nemoj da misliš da ti neću davati pare za kiriju.

- Kakve pare? Srećo ne stanujem ja, to je moj stan.

- Tvoj stan? Znači bićeš mi gazda?

- Ne, srećo, biću ti cimer i nemoj da si pomislila da mi daješ neke pare.

- Nemoj molim te, glupo mi je. Bar nešto..

- Ej, dogovorićemo se o svemu kad dodješ. Moram da idem, gotova mi pauza.. čujemo se.

- Važi, čujemo se.

Malo sam iznenadjena. Nisam znala da ima stan. Mislila sam, pošto radi  u hotelu da je student, ili.. baš sam iznenadjena. Mada ne znam što, kad se ne poznajemo. Ne znam ništa, ali apsolutno ništa o njemu. Kako god bilo, trenutno je jedina osoba koja mi može pomoći. Nadam se da ne grešim u svemu ovome, ali sam sigurna da će mi prijati. Uvek mogu da se vratim. Tako da ne brinem. Uzimam knjigu i nastavljam tamo gde sam stala.

                                         ***

Danima nisam čula ništa o Aleksi. Medije sam još od one svadje prestala da čitam i pratim. Ne znam ni gde je, ni šta radi. Nemam ni broj. Pogrešila sam što sam karticu pocepala. Sad ne znam kako da dodjem do njega.  A osećam da moram i sa tim da završim. Ne želim da išta ostane nedorečeno.  Zadnji put sam ga videla u kafiću i posle toga ništa. Ne znam ni da li me je ovih dana tražio. Možda je odustao, možda mu je dosadilo.. možda je već našao svoju drugu zvezdu. Uf ti muškarci. Da samo jedan dan u njihovoj koži, da vidim i shvatim kako i čime razmišljaju. Tolika priča o ljubavi, toliko da me voli, da ne želi da živi bez mene. A gde je sad? Toliko o tome. Jesam glupača. Nasela sam, kao i sve ostale. Nasela sam na njegu igu i njegovu slatkorečivost. Pomislila sam da će od ovoga biti nešto lepo, nešto posebno. Zaista sam želela i bila spremna da se borim za njega, za nas protiv celog sveta, ali izgleda da sam se opet prevarila. Opet sam pogrešila. Još jedna lažna ljubav. Još jedna moja greška. Ali nisam kriva, nije ni on. Ponelo nas more, strast.. bili smo ono što smo u tom trenutku želeli, što nam je bilo potrebno. Meni je bilo potrebno malo pažnje, lepih reči, da se osetim živo, a njemu neko ko nije iz koristi, ko ga gleda kao sve ostale, neko kome nije važna slava, popularnost. Živeli smo tu neku našu priču, bajku.. kratko, ali statko.

Znala sam da će se sve to promeniti i da je prolazno. Nije imalo budućnosti jer smo iz različitih života, društva, sveta. Nismo na istom nivou.. on je ipak neko ko je u centru pažnje, a ja sam neko ko beži od toga. Ne mogu da krivim ni njega, ni sebe. To je realnost. Samo bih želela da mu sve to kažem, da nekako stavim tačku na to. Želim da odem i da znam da je sve iz prošlosti rešeno, da me ništa ne muči i ne proganja.

Možda bih trebalo da ja njega potražim. Samo je pitanje gde. Ne znam ni gde se kreće, ni koji mu je broj. Pogledaću na društvenim mrežama, ako ima neka objava od skoro. Bar mogu da pokušam da ga nadjem, dok čekam da se pojavi.
Gledam slike. Zadnji put vidjen u najpoznatijom diskoteci. A tamo baš nemam želju da idem, a i nemam sa kime. Baš nemam sreće. Sačekaću još koji dan, možda me ipak potraži. A ako ništa,  neka na tome ostane. Svako svojim putem.