On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 16 •

Ušla sam u autobus nikad tužnija. Koliko sam se samo radovala kad sam krenula, a sad se osećam kao da sam pola familije sahranila. I tužna sam, i razočarana i slomljena.

Čemu sam se samo nadala? Gde mi je pamet bila? Logično je bilo da čim dobije ono što želi, da će sva ova magija prestati. A zašto i da ne iskoristi kad mu je sve na dlanu? On je možda navikao na to, ali ja nisam. Nisam i ne mogu da shvatim neke stvari. Da li čovek može toliko da glumi osećanja? Da li je čovek toliko glup pa da poveruje u tolike laži ? Toliko sam zbunjena i ne znam šta da mislim. Duguje mi objašnjenje. Duguje mi mnogo  više od par reči. Da li sam postala previše paranoična, da li sam poverovala u glupu novinarsku laž ili sam poverovala svom strahu? Previše je lepo bilo, previše je magije, previše ljubavi.. ne, nije to moglo da se odglumi. Videla sam u tim očima nešto. Osetila sam to. Znam da me voli, znam da postoji nešto izmedju nas. Prokleto znam.

Po stoti put proveravam telefon. Nema ni propuštenog poziva, ni poruke. Nema ničega. Ni traga, ni glasa. Izludeću. Ne znam gde je, šta radi, sa kime je. Ne znam ništa, a ovo me ubija. Želim da verujem da je ovo farsa, glupa štampa ali sa druge strane razum mi govori da ne verujem u bajke i da se ne nadam. Možda je najbolje da prestanem da razmišljam i mučim sebe. Moram biti strpljiva. Dozvoliću mu da mi objasni, rekao mi je da mu verujem. Verovaću mu samo ovaj put. Još samo ovaj put.

Ovo je trebao da bude raj za nas, odmor, a pretvorio se u pakao. Ne znam kome je teže. Sedimo, ne progovaramo. Svako u svojim mislima i sa svojim mukama. Obe smo sjebane, obe razočarane. Ubija ova tišina. Svi spavaju. Noć odmiče. Put se tako odužio. Deluje kao put bez kraja, put bez povratka. Put ka paklu koji nas čeka.

Zatvaram oči. Moram da ohladim glavu. Moram da smirim sebe. Moram. Nije sve tako crno, ima malo i belog.

                              ***

Prespavala sam skoro ceo put. Sanjala sam divan san. Sanjala sam kako mu trčim u zagrljaj, kako me grli tako snažno, viče na sav glas koliko me voli, koliko me želi samo za njega. Ceo svet je bio naš. U snovima je sve jednostavno i lakše. Zašto život ne bi bio jedan lep san? Zašto je na javi sve tako komplikovano?

Treba mi snage za ovo. Moram biti spremna na sve. Šta god da se desi, prevaziću. Prolazila sam i ranije kroz pakao, proću i sad. Izgleda da djavolu prija moje društvo. Više se plašim za Mariju, nego za sebe. Deluje jako, ali plašim se da je to samo maksa i da će u jednom trenutku pući. Šta će se desiti kada se sretnu? Da li će tad biti jaka da podnese to? Nije ona ovo zaslužila. Nije ona tip devojke koja će biti ostavljena na taj način. Ona je neko ko voli bez straha, ko se daje do kraja.. nije ona za ove priče. Neće se snaći u ovome. Slomiće je. Znam. Prošla sam kroz sve to. Mrzim muškarce. Zašto su tako sebični? Zašto su takve kukavice? Zašto se prokleto plaše da vole? Da sam muško, samo na minut.. Sve bi mi bilo lakše. Samo da mi je znati kojom logikom se vode i na koji način razmišljaju. Možda bih tad razumela, ovako ne. Nikad..

Uskoro stižemo i jedva čekam samo da utrčim u svoj stan, svoju sobu. Da zatvorim vrata i da budem sama. Sada mi je najviše potrebna čaša vina, tišina.. daleko od ovog surovog sveta.

- Jesi dobro?

- Biću. Moram da ohladim glavu od svega i da se dobro naspavam.

- Da, mislim da je i meni san potreban.    Bio je ovo dug put.

- Ako želiš društvo možeš ostati kod mene.

- Hvala ti Aki, ali ipak ću kući. Moram o svemu da razmislim i da rešim neke stvari.

- Obećavaš da ćeš biti dobro?

- Ne brini, jaka sam. Svesna sam da ništa ne može na silu. Tako je kako je.
Nažalost.

Pozdravile smo se i krenule svaka svojim pute. Koliko mi je nedostajao ovaj grad, moj stan, moja soba. Tu se nekako osećam najsigurnije. Tu sam ja, bez maske, onakva kakva jesam.. I niko i ništa me ne može razočarati. Leto je gotovo. Vraćam se u stvarnosti. Moja bajka se završila. Sa ili bez objašnjenja neke stvari ipak ne možemo na silu. Neke stvari se iznenada dogode, ali isto tako i iznenada završe. Možda ovo nije bila ljubav. Možda je ovo bila samo jedna velika strast i želja. More nas je ponelo. Opustili smo se malo više, prepustili čarima leta, mora, zvezda, romantike. Sada je svemu došao kraj. Tako je kako je.

Spustila sam kofere, stvari ću neki drugi put raspakovati. Sada mi je potrebna čaša vina, moja terasa i dobro poznati beogradski vazduh. Moja oaza mira i sreće.