On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 31 •

Kako sam kročila u prazan stan, tako me je neka samoća uhvatila. Bilo je previše tiho. Mogla sam da osetim ustajali vazduh, pa sam sve prozore širom otvorila. Gledala sam u bele zidove stana i nikad mi nije delovao tužnije nego sada. Radovala sam se povratku, ali ne i ovoj tugi koja me je sve više obuzimala. Muči me najviše što smo se na onakav način rastali. Toliko mi je pomogao kada mi je bilo najpotrebije i mislila sam da u njemu imam prijatelja za ceo život. Nisam mislila da će ikad neka osećanja da se rode. Nisam se ni nadala da mogu da mu se dopadnem na takav način. Volela bih da je sve bilo drugačije. Da nisam ni otišla tamo. Da sam samo ostala ovde.. Sudbino moja. Kakav god korak da napravim, uvek bude korak sa posledicama..

Tešila sam samu sebe, sve se dešava sa razlogom. Možda i za ovo postoji neki razlog. Možda.. Udahnula sam duboko, kao da mi fali vazduh da dišem. Kao da su mi se pluća smanjila, kao da me je sve unutra mene bolelo. Umila sam se hladnom vodom da dodjem sebi. Stavila sam vodu za kafu, jer mi se tako pila. Nedostajala mi je moja terasa i pogled na Beograd. Otvorila sam kofere i krenula da vadim stvari. Rešila sam da dovedem svoj život u red. Okrenula sam dobro poznati broj. Sa druge strane telefona čula sam ushićeni piskavi glas:

- Dobro si se setila da me nazoveš.

- Vratila sam se.

- Stižem.

Marija nije mogla da sakrije svoje oduševljenje, a nisam ni ja mogla. Previše sam se radovala što ću je videti. Mnogo mi je nedostajala. Nije prošlo ni 15 minuta od poziva ona je već bila ispred vrata. Zvonila je kao luda. Otvorila sam vrata i krenula da kažem nešto, ali nisam stigla ništa da kažem. Toliko je me jako zagrlila da sam mislila da ćemo obe pasti na pod. Grlila me je drugo i izvinjavala se. A onda smo se rasplakale kao da nismo normalne. Plakala smo i smejale se. Opet smo bile tu, nas dve. Moja svetica i njena djavolica. Kada smo se smirile sele smo na terasu i dugo o svemu pričale uz kafu. Ispričala sam joj i za Veljka i za moja zbunjena osećanja. Bila je i sama zbunjena,ali mi je rekla da je on dečko kakvog zaslužujem. Pa zaslužila ili ne, nama u ovoj priči nije suđeno. I bolje što se ovako završimo, samo na rečima. Ne bih sebi oprostila da sam ga povredila.

Pričala mi je šta se sve izdešavalo dok mene nije bilo. Bivša ljubav mi se oženila, izgleda da će postati tata. Nesudjena ljubav, poznata zvezda više ne živi u Beogradu. Otišao je na studije u Londonu. Za Srahinju nisam htela ni da pitam. Iskreno nije me ni zanimalo. Od svih me je najviše razočarao. Na trenutak sam mislila da bih mogla da mu pružim šansu, ali njegov cinizam je bio dovoljno dobar razlog da ga više nikad ne vidim u svom životu. Marija kao da mi je pročitala misli.

- Znaš, Strahinja je par puta dolazio kod mene. Izvinjavao se zbog svega. Pitao je i za tebe. Stvarno se kaje. Pomalo mi ga je žao.

- Iskreno ne zanima me. Ne želim više da ga vidim. Pokazao je svoje lice, a takvi licemerni ljudi mi nisu potrebni.

- Ja sam mu oprostila, ali nemam više kontakt sa njim. Tako je najbolje.

- Ne znam šta bih ti rekla.

Zaćutale smo. Osetila se mala doza neprijatnosti u vazduhu. Brzo sam promenila temu, jer stvarno nisam želela da o njemu pričamo.

- Znaš koliko je divno na moru. Zamisli samo, probudiš se ujutru, izadješ na terasu a ispred tebe samo veliko plavetnilo. Pa onako uz divan pogled piješ kafu i uživaš. Baš mi je prijalo.

I tako smo dugo pričale o moru. O onim divnim mestima na koje me je Veljko vodio. O onoj večeri kad sam se napila. O hotelu. O njemu.. Najviše o njemu...