On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 21 •

Ušla sam u stan. Sve je kako sam ostavila. U haosu..

Otišla sam na terasu. Moje omiljeno mesto. Moj kutak raja. Tešila sam sebe. Sve će se ovo brzo završiti. Sve će proći, brzo će se zaboraviti.

Izvadila sam karticu iz telefona. Gledala sam u nju dugo.. uzela sam makaze i iseckala je na parčiće. Razmišljam gde da odem. Toliko mesta na ovom svetu koje bih volela da posetim, ali ne znam gde bih volela da živim. Negde moram početi izpočetka. Možda bih za početak mogla da se vratim u selo, pa da budem par dana dok ne vidim šta ću. Stan neću prodavati.  Verovatno ću početi da ga izdajem posle nekog vremena. Trebaće mi novca dok se ne snadjem i ne stabilizujem. Preturam po nekim papirima i tražim broj računa kako bih proverila stanje. Više ne znam ni koliko imam novca. Sve sam zapustila. Ceo svoj život. Slučajno pronalazim neki broj. Pitam se čili je.. ali okrećem karticu i vidim da piše Veljko . Veljko sa recepcije. U istoj sekundi mi sine ideja. Mogla bih u Budvu. I ovako sam oduvek želela da živim pored mora. To bi bilo sjajno. Imam Veljka da mi pomogne oko svega, da me upozna sa mestom. Možda čak da mi nadje i neki posao.

Po prvi put nakon nekog vremena osetila sam olakšanje, sreću, spokoj. Imala sam dobar osećaj. Brzo sam okrenula broj. Javio je promuklim glasom.

- Hej, verovatno ne znaš ko te zove.. možda si me zaboravio.. Andreja ovde. Da, ona što se izderala na tebe.

Čujem smeh sa druge strane veze.

- Mislim da takvo upoznavanje neću nikad zaboraviti. Naravno da znam ko je. Drago mi je da me nisi zaboravila. Pa ge si, šta radiš? Kako u Beogradu?

- Slušaj, zovem te iz jednog razloga. Svašta mi se izdešavao za ovaj kratak period i čvrsto sam rešila da pobegnem od svega i da počnem novi život. Igrom sudbine sam našla tvoj broj i iste sekunde rešila da se vratim u Budvu i da počnem neki novi život. Da ostvarim svoj san, da živim pored mora. Pa sam htela da te pitam da li bi mogao da mi pomogneš, da nadjem neki smeštaj, neki posao dok malo ne stanem na noge..

- Heej pa jel sve u redu? Mnogo mi je žao.. naravno, tu sam za sve. Možeš da budeš kod mene, moj stan je i onako veliki.. a sam sam.. a u hotelu uvek ima posla..

- Hvala ti do neba, nemaš pojma kolikoo si me sad obradovao i usrećio. Hvala tii. Javiću ti kad krenem, da možeš da me sačekaš. I ovoga puta ću imati još više kofera.

- Tu sam za tebe, za sve.

Prekidam vezu. Sve će biti u redu. Počinjem kao nenormalna da se radujem. Ovo mi je jedna od najboljih odluka u životu. Čim rešim sve krećem. Neću čekati ni sekunde više.
                                                      
                                        ***

Zvono na vratima se oglašava. Pitam se ko bi mogao da bude.. donekle se nadam da je Marija.. a onda se trgnem setivši se Alekse. Otvaram vrata. Iznenadjenje. Strahinja. Njega sam najmanje očekivala, ali skratio mi je muke. Taman se ne moram mučiti da idem kod njega. Maca mi je došla na noge, taman da kažem sve ono što mi leži na duši i da to govno isteram iz svog života. Tačno tako. Za govnom treba povući vodu.

- Udji. Samo budi kratak jer mi je muka da te gledam.

Nije potrebno da se trudim da budem hladna ili da glumim da sam ljuta, ogorčene sam. Na njega previše. Sve ono lepo što sam imala i gajila prema njemu isparilo je, nestalo kao da nikad nije ni postojao. Verovala sam da je donekle drugačiji od ostalih i da shvata i razume sve ono kroz šta sam prošla i da me je prihvatio takvu. Da, istina je da sam išla i odlazila kad sam ja htela. Istina je da sam možda bila sebična, ali on je dobro znao šta mogu da mu ponudim i prihvatio je. Niko ga nije terao na to, mogao je da ode i da na sve zaboravi. Sam je izabrao sve i ne vidim razlog zašto bi mi ovako nešto uradio.

- Došao sam da se izvinem. Razmišljao sam o svemu i priznajem, ovo je bilo nisko od mene. Nisi to zaslužila. Ali nisam mogao drugačije. Ne znam ni šta bih ti rekao.. sad je kasno za sve.

- Prekasno moj Strahinja. Dozvolio si sebi nešto što ja nikad neću moći da oprostim i zaboravim. Žao mi je što je sve tako moralo da bude, ali sam si birao. Od svega me najviše boli to što moja najbolja drugarica mene krivi. Ja jesam bila svakakva prema drugima, ali nisam kriva što je sve ovako ispalo.

- Videli smo se sinoć i hteo sam da joj kažem sve, ali onda sam shvatio koliko je ona divna i na trenutak sam pomislio možda bi uspeli, možda je ona za mene, ja za nju...

- Izvini, ali sve mi je ovo smešno. Jedno mi pričaš, drugo radiš.. ne znam. Ja sam joj rekla sve, ne želim da me grize savet ili da misli da radim nešto iza ledja. Na njoj je sad sve, a iskreno, želim ti svu sreću.

- Mislim da nema tu nade.

- Ali zanimljiva činjenica jeste da ona misli da smo mi ista govna i da zaslužujemo jedno drugo.

- Isti smo mi, isti.

- Ne , lepi moj. Ja nisam kao ti. Ja se ne spuštam tako nisko.

- Žao mi je...

- Nema tu više šta da se kaže. Srećno u životu... i zbogom.

- Znači ovde je naš kraj?

- Ne postoji kraj, jer početka nije bilo..

- Da si samo pokušala..

- Veruj mi ne kajem se što nisam.

- Zar si toliko ogorčena na mene?

- Ne možeš da veruješ koliko..

- Šta te više boli? Činjenica da sam spavao i sa tvojom najboljom drugaricom ili što više ne igram po tvojim pravilima..

- Ako misliš da sam ljubomorna, grešiš. Da sam htela sa tobom nešto bila bih, ali ne.. nikad mi to nije bio cilj.. samo sam te koristila.. ništa više. Tako da nemoj da se mučiš jer me ne boli apsolutno ništa. Drago mi je da si pokazao svoje lice.

- Kučka ostaje kučka.

- Bolje kučka nego tako jadan i bedan kao ti, sitan.. govno jedno..

Okreće se bez ijedne reči i odlazi. Gledam za njim dok odlazi. Ne osećam ništa. Donekle sam se plašila da će mi biti teško, ali prevarila sam se. Osećam olakšanje i to veliko olakšanje. U njemu sam nekad mogla da nadjem utehu i neku sigurnost, ali sad kad ga pogledam ne mogu ni njega da nadjem. Ne znam u kom trenutku je izgubio sebe. Ne znam, ali onog Strahinju kojeg sam ja upoznala i znala ne mogu da nadjnem u njemu. Možda je ovo njegovo pravo lice, možda je sve ono bila jedna maska, još jedna uloga.. ko će ga znati? Nije lako biti ono što jesi.

Ostala mi je još samo jedna stvar koju treba da rešim. Aleksa. A dok se moj princ ne pojavi, posvetiću se planiranju svog novog života. Vreme je da uzmem kofere i da pakujem sve ono što je deo mene, a biće deo i novog života. Spakovaću i poneku uspomenu, nešto lepo da mogu da se sećam, a sve ono ružno i loše brišem jednom velikom gumicom. Sve je to sada deo zaborava i nekog starog života. I moram da priznam, radujem se. Srećna sam. Možda je trebalo sve ovo da se desi da bih ja shvatila da ovde nije moja sreća, moj život. Da živim u nekom staklu i da nije to ono što ja želim. Ne kažu džaba da sve što se desi u životu desi se iz nekog razloga. Tako i ovo.

Rezervisala sam kartu preko neta i za samo sedam dana, sa ovim koferima napuštam ovu džunglu i odlazim na moje ostrvo snova. Odlazim u raj. Nije lako doneti takvu odluku. Nije lako spakovati stvari u kofer i samo tako otići i ostaviti sve ono što imaš. Nije lako, ali ako znaš da vredi i da će ti to doneti sreću onda je jednostavno. Nisam kukavica, ne bežim. Samo idem koracima svoje sreće i samo gradim ono što želim. Nikad se do duše nisam ni uklopila ovde, u ovu žurbu, gužvu.. u ovoj licemeran svet. Ne pripadam ovde. Ja sam neko ko voli slobodu, ko želi da živi punim plućima. A ovde se, iskreno, gušim.