On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 20 •

Plačem kao kiša. Mnogo mi je teško. Osećam kao da se ceo svet srušio oko mene. Osećam kao da su svi protiv mene, kao da svi žele samo da me povrede. Osećam se kao igračka. Toliko bedno. Jadno. Ne znam zašto sam sve ovo zaslužila. Možda mi karma vraća za moje ponašanje. Možda je sve ovo kazna što sam bila hladna kučka. Toliko sam utučena. Nemam želju da vidim ikog više.

Telefon mi je isključen, Mariji se još nisam javila, a što se tiče Alekse.. iskreno njega se nisam ni setila u celoj ovoj gužvi. Ako je on imao srca da me pogleda u oči i da okrene glavu kao da me nikad u životu nije video, i kao da se ništa nije desilo, imam i ja srca i snage da okrenem ledja i da završim sa tom pričom.

Nisam se vratila u stan nakon razgovora sa Strahinjom. Pobegla sam u selo. Tetka već godinama ne dolazi ovde, kuća i onako stoji prazna. Pobegla sam od svih. Niko ne zna za ovo mesto, tako da me niko ne može naći. Ovde bar imam neki svoj mir. Sama sa sobom, sa svojim mislima. Odlučila sam da ovde budem par dana, dok se malo utisci i emocije ne slegnu. Dok ne razmislim dobro o svemu i dok ne vidim šta ću i kako ću. A možda ipak na kraju odlučim da ovde ostanem i da se ne vraćam u stan. Ovde me Aleksa ne može naći, mada nešto i sumnjam u to da me traži.. Da je hteo do sada bi me našao, prevrnuo bi nebo i zemlju da me nadje. On bar to može. A možda je tako ipak najbolje.

Lakše je meni da izbegnem susret sa stvarnošću. Neka tako i ostane. Što manje znam o njemu to je za mene najbolje. Neka ga, samo neka bude što dalje. Žalim što sam se uopše  u sve ovo upustila. Toliko mi je muka od svega. Da mi je neko pričao da će sve ovo mene da zadesi, ne bih verovala u te priče. Jednostvno mi deluje kao da sanjam i da sam se ja u celoj ovoj priči slučajno našla. Nikako ne mogu da izbacim Strahinjine reči. Ne mogu da razumem zašto je to uradio. Ako me već voli i ako je želeo da mi privuče pažnju, mogao je naći hiljadu i jedan način za to. Uopšte mi ne ide u glavu zašto to radi. Ne mogu i ne želim da razumem. Odlučila sam da kažem Mariji sve o njemu, pa nek sama odluči šta će i kako će. Ako ipak reši da bude sa njim neću im stajati na put sreći. I ovako prema njemu ne osećam ništa. Pogotovo sad, kad me je razočarao. Sad i da poželim nešto sa njim ne bi se desilo. Takvo govno od čoveka mi nije potrebno. I dalje sam naivna. I dalje verujem u neke stvari. Koliko god se puta opekla, razočarala ja i dalje verujem u bajke. Greška mog života.

Definitivno ima da stavim karte na sto, da se suočim sa svojim greškama i da ih jednom za sva vremena izbrišem. Rešila sam. Počeću nov život. Život bez prošlosti, bez licemernih osoba, život po mojim pravilima. Na moj način. Dosta mi je svega. Dosta mi je i suza i patnje  i razočarenja. Vreme je da se posvetim sebi, da više verujem u sebe, da gledam svojim očima. Bez nadanja, bez straha. Onako kako jeste.

Možda sam pobegla od svega ovoga, ali nisam kukavica. Suočiću se sa svima, pa čak i sa Aleksom. Neću više da bežim od problema. Suočiću se svidelo se to nekome ili ne, ali više ne želim ovakav život.

                                  ***

Stigla sam pre pola sata ispred Marijine zgrade. Sedim u kolima i pokušavam da nadjem prave reči da joj kažem sve. Donekle se plašim njene reakcije. Ne želim da bude još više povredjena. Ne želim da u meni vidi neprijatelja. Ne želim da je izgubim. Ona je jedina osoba koja vredi u mom životu i jedina koja nije zaslužila da se sudbina ovako poigrava sa njom. Ona bi trebala da bude van ove priče, ali ne želim da me pogrešno shvati ili da stekne utisak kako ja želim nešto sa Strahinjom.Ne želim da nam kreten kao što je on uništi prijateljstvo. Skupljam hrabrosti. Osećam da mi srce sve brže i brže kuca. Bojim se. I to baš. Konačno otvaram vrata auta i krećem ka ulazu. Moram ovo da uradim pa šta god da se desi. Moram.

Nisam sigurna da li je kod kuće. Nisam je zvala, ni pisala. Jednostavno sam odlučila da treba da dodjem i tako sam uradila. Možda nije sama.

Šta ako je on kod nje? To će dodatno pogoršati situaciju, biće njegova reč protiv moje. Gotovo je sad. Zvonim na vrata. Srce mi je sišlo u pete. Osećam kako se smanjujem i nestajem.

Otvara vrata. Iznenadjena.

- Hej Aki, pa gde si nestala? Zvala sam te milion puta, telefon ti je ugašen. Jesi dobro?

- Mogu da udjem, jesi sama?

- Naravno, upadaj. Sama sam, jesi dobro?

Osećam jezu kroz celo telo. Počinjem da se tresem od straha. Shvatam da je zabrinuta za mene. Tačno je da mi je telefon već neko vreme ugašen. Nisam mislila da će se zabrinuti. Vidim po njoj da se pita šta se dešava. Uporno pogledom pokušava da dobije odgovor na pitanje jesam dobro i šta se desilo.

Sedam na krevet. Udahnem duboko. Vreme je da počnem da pričam ono zbog čega sam došla.

- Moramo da pričamo. Izdešavale su se neke stvari i ne mogu to da krijem od tebe. Zaslužiješ istinu, a ti odluči šta ćeš posle.

- Nemoj da me plašiš, šta se dešava?

- Trebala sam to da ti kažem još onog dana, ali bila sam u blagom šoku i nisam mogla da verujem šta se dešava. Znam Strahinju. Neko vreme se vidjamo, nismo zajedno, ali kao u nekoj kombinaciji, ako me razumeš.. poludela sam kad sam videla da se vidjaš sa njim. Ne zbog toga što mi imamo kao neku našu priču, već što je to uradio planirano, smišljeno. Odjurila sam kod njega u stan i napala ga kako je to mogao da uradi, a dobro zna da si mi najbolja drugarica. Na sve to mi je rekao da je to uradio zbog mene, da sam sebična i da mu ne dozvoljavam da mi pridje. Navodno me voli. Ne znam da li je ovo način da mi skrene pažnju ili mi se sveti jer sam ga samo koristila, ali želim da znaš.

- Čekaj, stani koči. Ti i Strahinja?

- Znam da si u šoku sad, ali ja prema njemu ne osećam ništa. Vidjali smo se nekoliko puta, spavali.. ne želim da zbog mene prekineš sa njim. Znam da sam mu rekla da zaboravi na tebe, ali ne zbog sebe. Ne želim da budeš povredjena.

- Ovo je neka skrivena kamera. Ti mene zajebavaš. Sinoć smo se videli, išli smo na večeru. Ne mogu da ti opišem koliko je divan bio, koliko sam uživala sa njim. Spavao je kod mene… I sad ti dolaziš i sve mi ovo pričas?

- Izvini. Samo.. zaslužuješ istinu. Sve je ovo zbog mene..

- Da, sve je ovo zbog tebe. Ti si kriva, jer si sebična i misliš samo na sebe. Zbog tvojih hirova sada ja treba da ispaštam. Zato što si ti druge povredjivala, sad moram ja da budem povredjena. Ne mogu da verujem.. I ako si već htela da mi kažeš zašto mi to nisi odmah rekla.. šta si čekala do sada? Da se ja zaljubim, da se ponadam da sam konačno upoznala nekog, da budem srećna? To si čekala.. pa da me spustiš na zemlju.. pa hvala ti, bravo. Uspela si u tome.

Sedim i dalje ne pomično. Srce mi je stalo. Krv mi se sledila. Ne mogu da verujem šta mi priča. Sve sam očekivala, ali ovo.. ne znam ni šta više da joj kažem. Mrzi me.

- Izvini.. samo sam htela da znaš.. ali ne brini, ja neću da ti stajem na put. Ako ti već odgovara nastavi dalje da se vidjaš..

- Hvala što si me obavestila, ali sad nemam želju ni njega, a ni tebe da vidjam.. vi ste ista govna i zaslužujete jedno drugog. Molim te idi.

- I šta sad? Dozvolićeš da nam on sve ovo uništi..

- On je samo bio šlag na tortu, ti si sve uništila. Pusti me, sve je ovo previše za mene..

- Dobro. U pravu si.. sve sam uništila. Uvek sam ja za sve bila kriva. Idem.

- Znaš gde su ti vrata.

Izašla sam bez i jedne reči. Ponovo razočarana. Trebala sam znati da će ovako biti. Očigledno sam ja za sve osobe na ovom svetu sebična. Očigledno niko za mene nema razumevanja. Ali kao i uvek, preuzimam krivicu. Kriva sam za sve. Neka tako bude. Bar nemam osećaj krivice, rekla sam ono što bi pravi prijatelj uradio. Mogla sam da ćutim i da se pravim luda. Mogla sam, ali sam ipak izabrala istinu. Ako misli da sam ja kriva, neka bude tako. Ja sam svoj deo uradio. Ostalo mi je samo da se suočim sa Strahinjom i Aleksom, da spakujem stvari u kofer i da odem odavde zauvek. Kada sam odlučila da počnem novi život do se odnosilo na sve.. pa čak i na odlazak. A sada je moja odluka još čvršća. Sela sam u auto. Obrisala oči od plakanja, zavezala kosu. Pogledala još jednom u prozor njene sobe.. sobe u kojoj sam mnogo lepe , a i ružne stvari doživela.. oprostila sam se u sebi i krenula. Dala sam po gasu, kao da me neko juri.. sa željom da pobegnem od svega što pre.