On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 30 •

Nisam mogla da zaspim. Prevrtala sam se po krevetu i samo gledala na sat. U glavi mi je odzvanjala svaka reč koju je izgovorio. Znala sam da treba da ustanem i da se suoči sa njim, ali nisam imala snage. Plašila sam se. Znam da od mene očekuje bilo kakav odgovor, ali ja ne znam šta da mu na sve to kažem. Ne znam. Počela sam samu sebe da preispitujem, ali svoja osećanja nisam mogla da definišem. Svidja mi se, divan je, zabavan ali to nije dovoljno da sa nekim započnem vezu. Ne mogu da se igram sa nečijim osećanjima. Ne mogu. Moram da odem odavde što pre. Tako je najbolje. Ustala sam iz kreveta sa čvrstom odlukom da mu kažem istinu i da što pre odem. Ali kada sam ušla u dnevnu sobu nije ga bilo. Na stolu je bila poruka ispisana na malom žutom papiriću. Pisalo je: 

' Izvini za sinoć.'

Čitala sam je, ni sama ne znam koliko puta. Kao da je u poruci pisao čitam jedan roman. A onda sam sa nekom teškoćom u grudima otvorila kofer i krenula da pakujem stvari. Pozvala sam aerodrom da proverim kada imam prvi let za Beograd i da rezervišem kartu. A onda je neki unutrašnji glas počeo vrištati ' Opet bežiš kukavice!'

Pokušala sam da skrenem misli, ali ništa mi nije pomoglo. Znala sam da ne mogu tek tako da se okrenem i odem. Morala sam da odem do njega. Ako ništa bar da se pozdravimo. Obukla sam prvo što sam dohvatila, zavezala kosu i krenula prema hotelu.
                                      ***

Sedeo je zamišljen na recepciji. Nije se smejao kao inače. Bio je tih i potišten. Prišla sam mu nesigurnim korakom, a kada me je ugledao, samo je udahnuo.

- Mislio sam da si već u avioni.

- Nisam htela da odem bez pozdrava.

- Možda je bolje da jesi.

- Veljko, dugo sam o svemu razmišljala. Ti si zaista divan dečko i zaslužuješ mnogo više od mene. Ne želim da te povredim, a znam da hoću. Takva sam.

- Ti se samo plašiš ljubavi.

- Ne, plašim se tebe da ne povredim. Previše si patio, ne bih sebi oprostila da ponovo zbog mene patiš.

- A zašto misliš da bi me povredila, kada nam ni šansu nisi pružila?

- Zato što ti u meni vidiš Irenu!

- Grešiš. Irena je bila sušta suprotnost od tebe. Ne možete ni da se poredite. I ne želim da tražim Irenu, zato što je ona bila posebna i niko je ne može zameniti.

- Pa eto vidiš. Voliš je još uvek..

- I voleću je uvek! Ali ti si drugačija. Ne mogu da ti opišem osećaj, ali sa tobom ponovo dišem. Sa tobom se smejem. Sa tobom uživam dok ćutimo i gledamo u nebo.. Razumeš.. Sa tobom je drugačije.

- Nemoj, znaš da ne bi uspelo. Znaš..

- Ne znam, ali bih voleo da sam imam priliku.

- Samo mi otežavaš..

- Samo ti govorim istinu.

- Idem večeras, imam let u osam.

- Srećan ti put.

- Hvala što si mi se našao u nevolji i što si me spasao od same sebe.

- I drugi put.

Izašao je pognute glave. A htela sam da ga zagrlim.. Htela sam, ali nisam se usudila. I ne znam zbog čega ali srce mi se tako stezalo. Oči su mi bile pune suza. I nisam znala da će ovaj naš pozdrav biti ovako bolan. Žao mi je. Da smo u drugom životu možda bi i uspeli. Ovako ne...