On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 19 •

Pucam po šavovima. Ludim. Moj život je otišao u tri lepe pičke materine. Prosto ne mogu da verujem koliko mi se život zakomplikovao u samo jednom danu. Dodje mi da sve pošaljem u pičku materinu, da odem negde, što dalje odavde. Ovo je previše za mene. Previše. Ne znam šta me više muči i razara. Da li činjenica da se moja najbolja drugarica vidja sa dečkom sa kojim ja spavam, odnosno sa kojim sam spavala ili činjenica da imam dečka za kojeg samo ja znam? Bravo Andreja, samu sebe si ukopala. Svaka mi čast.

Sedim već satima na terasi. Isključila sam telefon, izolovala se od svih. Pokušavam da donesem prave odluke i da rešim sve. Da završim sa ovom pričom i sa svakom pričom koja ima veze sa jebenim muškarcima. Nisam ja za to očigledno. Ne znam više ni šta osećam. Znam samo da sam umorna od svega. Umorna sam od strepnje, straha, nemira. Umorna od brige, od suza, od lošeg raspoloženja. Umorna od pravdanja drugima. Umorna da se borim protiv svega. Umorna da se pravim da sam jaka. Jednostavno sam umorna. Od sebe. Od ovog života.

Ne mogu da prestanem da mislim na Mariju. Ne znam kako da joj kažem za Strahinju. Ne znam kako da je pogledam u oči. Znam da je i ona razočarana, emotivno sjebana.. I verujem da je našla utehu sa Strahinjon, ali ako joj  ne kažem saznaće i onda će me mrzeti, a opet ne znam ni kako da joj kažem, ne želim da je povredim opet. Kako god okreneš, u celoj ovoj priči neko mora biti povredjen. A po svoj prilici to ću biti ja, kao i uvek. Koliko sam samo besna.

Palim telefon. Nekoliko propuštenih poziva. Ne obraćam pažnju na to. Okrećem broj koji znam napamet. To mi je sad najveća briga.

- Ej mačko, otkud ti? Vratila se sa mora?

- Jesi u stanu? Moramo hitno da pričamo, ne mogu ovako preko telefona. Veoma je važno.

- Naravno, svrati kad možeš.

- Dolazim odmah.

Bacam telefon. Oblačim prvo što nadjem u ormanu i krećem kod njega. On i ja moramo da obavimo jedan dobar razgovor. Neću dozvoliti da povredi Mariju. Zahtevaću od njega da je ostavi i da zaboravi na nju. Ne želim da ima išta sa njim. Ne zbog toga što nas dvoje imamo istoriji, već ne želim da to uništi naše prijateljstvo koje smo tolike godine gradile.
                                        
                                        ***

Ulećem u stan besno, kao tornado. Bacam torbu na pod. Gleda me u čudu. Očigledno ne zna ili se pravi da ne zna šta se dešava, ali to me neće zaustaviti da mu kažem sve što imam i sve što sam naumila. Briga me ako ne zna, ima da zaboravi na nju kako zna i ume. Ne dam na Mariju.

- Da li je moguće da se vidjaš sa mojom najboljom drugaricom koja mi je kao sestra? Da li je moguće od toliko devojaka na ovom jebenom svetu ti baš moraš sa njom? Da li si normalan?

- Marija je tvoja drugarica?

- Bravo! Vaš odgovor je tačan. Nemoj da mi sereš da nisi znao da je Marija moja drugarica, nemoj da me praviš budalom.

Ćuti. Gleda me. Pucam. Osećam da ću svakog časa početi da vrištim na njega. Znam da je znao, znam. Prosto nije moguće. Toliko slika na fejsu, toliko priča o mom životu. Znao je djubre jedno. Znao je. Samo se pravi naivan.

- Strahinja očekujem objašnjenje istog momenta. Zašto?

- Da, znao sam. I šta sad? To što je ona tvoja najbolja drugarica ne znači da ne mogu da budem sa njim. Koliko ja znam ti i ja nismo zajedno.

- Molim! Ti se to zajebavaš?

- Nisi valjda ljubomorna?

- Ja ne mogu da verujem šta slušam. Ja stvarno ne mogu da verujem da se ovo meni dešava. Da li je ovo neka skrivena kamera? Ako jeste, svaka čast, uspeli ste da me prevarite.  Samo mi reci zašto? Zar ne shvataš šta si uradio?

- Hoćeš da znaš zašto? E pa slušaj. Sebična si. Samo misliš na sebe. To što si povredjena ne znači da ne treba drugima da pružiš šansu. To što nisi imala sreće sa jednim muškarcem ne znači da smo svi isti. Uvek sam bio tu za tebe, dolazila si kad god ti je bilo teško, tešio sam te i uvek si posle toga odlazila. Nikad se nisi zapitala da li ja imam osećanja. Nikad nisi shvatila da te volim. Kad god sam pokušao da ti kažem kako se osećam ti nisi htela da slušaš..

Zanemela sam. Ćutim. Slušam. Svaka izgovorena reč odzvanja u glavi. Sve sam to znala. Sve. A nadala sam se da nije tako. Silno sam želela da se ovo ne desi. I eto. Desilo se. Bežala sam ali me je ipak stiglo na kraju.

- I šta onda ovo treba da znači? Svetiš mi se preko najbolje drugarice. Mislila sam da si drugačiji. Verovala sam ti.

- Moja stvar šta radim. Kao što sam već rekao, lutko moja, ti i ja nismo zajedno.

- Nismo i nećemo nikad ni biti. Svi ste vi ista govna. Kažeš da sam ja sebična, a šta ste vi? Bitno je da nahranite svoj ego, ne birajući način. Djubre jedno.

- Misli šta hoćeš, ne zanima me.

- Meni možeš da uradiš šta god hoćeš, ali na Mariju ne dam. Ne želim više da se vidjaš sa njom, ne želim da joj pridješ više ikad u životu! Zaboravi na nju. Zaboravi!

Tišina. Pogledi u stranu.. borimo se sa naletima emocija.. najviše besa. Trudim se da ne zaplačem, gutam suze. Teram sebe da ostanem još koji minut jaka, dok ne odem. Ne progovara ni jedne, a ja stojim. U šoku. Baš kao onog dana kada sam doživela razočarenje. Kao da se priča ponavlja, samo sa malo izmenjenim sledom dogadjaja. Uzimam torbu sa poda. Krećem prema vratima.

Zastajem. Okrećem se, sa suzama u očima...tihim glasom izgovaram..

- Ovo se ne radi nekome koga voliš. Ne, ne voliš ti mene.

Zatvaram vrata za sobom. I konačno puštam suze.