On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 1 •

Mislila sam da prava i iskrena ljubav ne može biti laž i prevara. Mislila sam da kada nekog voliš iskreno ne činiš dela koja će ga povrediti. Mislila sam da ljubav ne može ovoliko da boli. Mislila sam da je sve savršreno, i da ništa na ovom svetu ne može pokvariti moju sreću i oduzeti moju ljubav prema Dušanu. Očigledno sam pogrešno mislila. Bila je to za mene jedna velika, prava ljubav, ona najveća ljubav koja se samo jednom u životu dogodi.. ali za mene, za nas... pogrešna ili samo jedna velika zabluda.

Nisam ni sanjala da ovako nešto može da se desi, pa čak ni u onim najgorim noćnim morama. Nisam ni sanjala da može tako nešto da mi uradi i ubije u meni sve. Verovala sam mu u svakom smislu, ni u jednom trenutku nisam posumnjala u njega, u njegovu ljubav. Nisam verovala da je sposoban za tako nešto. Ispala sam najveća glupača na svetu i verovatno poslednja osoba koja još uvek veruje u bajke i jebene prinčeve. Koja veruje u savršenstvo i idealizam. Bila je to jedna lepa veza. Bili smo baš srećan par. Ali jedno veliko BILI.. jedna velika PROŠLOST. Bili, više nismo. Delovali smo kao jedno, funkcionisali smo kao jedna duša i mnogi su nam zavideli baš na tome. Delovali smo tako zaljubljeno i u zanosu te velike ljubavi. Ubedio me je da sam njegov život, da me voli više od svega i da samo ja postojim, da ne može bez mene ni na trenutak. Sve te priče. Sve te laži u koje tako lako poveruješ. . A ja izgleda nisam dovoljno porasla čim sam u sve te priče tako olako pala. Na kraju se ispostavilo da je to bila samo dobra predstava, i da smo mi tako dobri glumci.. odnosno ja odlična kao publika, a on odličan kao glavni glumac. Odigrana uloga za Oskara. Verovala sam mu, a onda me je razočarao, izneverio, zabio nož u srce i uništio me. Unuštio svaki delić mene, i svu onu ljubav koju sam osećala prema njemu. Samo u jednom trenutku moj život se promenio , i sve je nestalo brzinom svetlosti , kao da nikada nije ni bilo. A kad malo bolje i pogledaš ništa nije ni bilo. Jedno veliko ništa.

Mislila sam da sanjam, da je to samo ružan košmar, ali ipak je bilo više nego stvarno. Bolelo je. Jako. Na čas sam poverovala da je sve samo san, halucinacija. Nisam želela da priznam samoj sebi da je došao kraj, nisam bila spremna da tek tako bacim sve u vodu. Sve te godine. Sve te uspomene. Sve je to nestalo u samo jednom trenutku i samo jednoj sekundi mog života. Još mi je teško da poverujem da me je izdao neko ko je bio ceo moj svet, da me je prevario sa nekim koga sam smatrala drugaricom. Kako sam samo bila naivna. Verovala sam u sve te priče, toliko ga volela i šta sam na kraju dobila, samo veliko razočarenje i ogromnu bol, izdaju i poniženje. Nikad nisam očekivala da će tako nešto da mi uradila. Ni ona, ni on. Verovala sam da je najsavršenije biće na planeti i da sam ja stvarno nešto posebno u njegovom životu, kao što je govorio. Bila sam spremna na svaku ludost samo zbog njega. I ništa od toga nije vredelo. Uništio je to u samo jednoj sekundi. Svaki moj trud, svaki moj zagljaj, svaki moj poljubac, svako moje „ volim te " uništio je. Učinio je da se ova moja ljubav pretvori u veliku mržnju. Toliko me je razočarao da je sve ono lepo nestalo. Ne mogu da mu oprostim izdaju. Ne mogu da mu oprostim to što me je lagao i to što sam ispala tolika budala u celoj ovoj priči. Ne mogu da mu oprostim i ako sam poželela to. Ne mogu više da ga volim, a ne zaslužuje ni da ga mrzim. Jednostavno više ništa ne osećam prema njemu, jer više ne postoji. Izbacila sam ga iz života, izbrisala svaki njegov trag i nastavila dalje. Ni sama ne znam kako, niti odakle mi toliko snage da sve izbrišem, potisnem. Bolelo je jako, ali uspela sam da izguram, preživela sam. Valjda kada je žena povređena na najgori mogući način i kad je ponižena zaboravlja brzo. Zaboravlja, ali nikad ne oprašta. Ponos. Veliki ponos.

Želim da zaboravim taj deo , želim da zaboravim sve provedene trenutke sa njim, sve ono što me podseća na njega. Želim da zaboravim da sam ga nekad toliko jako volela i da sam mu tu ljubav pružila. Pao je u mojim očima. Toliko pao da mi se prosto gadi sama pomisao na njega. Ne želim više nikad da ga slučajno sretnem, a kamoli nešto više. Samo neka bude što dalje od mene. Nije on vredan ničeg, ni mene, ni mojih suza. Bila sam u fazi depresije, plakala i plakala danima i noćima, a sada sam samo ogorčena i puna nekog besa i mržnje. Besna sam najviše na samu sebe. Ne znam kako sam moglo to da dopustim. Sve je bilo jasno kao dan, sve pred mojim očima, samo sam ja bila slepa. Još uvek se sećam tog prizora. Došla sam ranije kod njega sa ciljem da ga iznenadim i da mu kažem po milioniti put koliko ga volim i koliko ga želim.. Stan je bio otključan, ušla sam bez kucanja, a onda sam imala šta i da vidim. Usledio je šok. Vodili su ljubav, tako strastveno i bez imalo kajanja. Uživali su jedno u drugom. Smejali se, uzdisali. Nekoliko minuta sam stajala u neverici. Pokušavala sam da dodjem sebi. Nisam mogla da verujem da se to dešava. Ispred mene je bio čovek mog života i ona, navodno drugarica. Osećala sam se kao da je neko prosuo kofu ladne vode na mene, onako iznenada i neočekivano. Tako me je bolelo. Gušilo. Počelo je da mi se vrti, ali onda sam iznenadila samu sebe kada sam tihim, drhavim glasom rekla:

„ Zašto?"

Stajala sam na sred sobe, gledajući u njih koji su bili isto toliko iznenadjeni kao i ja. Dušan je brzo skočio, stao ispred mene i pokušao da me zagrli. Odgurnula sam ga svom svojom snagom i sa suzama u očima rekla:

„ Nemoj da si se usudio da me pipneš djubre jedno! Kako si samo mogao? "

Spustio je glavu. Nije čak ni pokušao da se opravda, da mi objasni i kaže zašto. Nije imao hrabrosti ni da me pogleda u oči. Samo je spustio glavu i nastavio da ćuti. Njoj nisam želela ni da se obratim, pogledala sam je sa toliko mržnje, a onda sam se okrenula i otišla, zalupivši vratima stana toliko jako, svom snagom. Da se zna da zauvek zatvaram vrata prošlosti. Istog momenta sam izbrisala njegov broj i rešila da ga sahranim...više za mene nije postojao. Taj bol koji sam u tom trenutku osećala, nikad ne mogu da zaboravim i nikad mu ne mogu oprostiti. Samo ja znam kako mi je bilo tad i koliko sam se bedno osećala. Povredjeno i toliko poniženo. Ne znam samo odakle mu hrabrosti da je dovede u naš stan, u naš krevet. Ne znam kako je mogao to da mi učuni. Ne znam da li je sve biti smišljeno, ili se nije nadao da ću se ranije vratiti.Svaka mu čast na tolikoj hrabrosti i tolikom riziku. Skidam kapu. Ako je to želeo, da na ovaj način ode od mene, uspeo je.

Posle par dana došla sam u stan po svoje stvari. Nisam želela da ga vidim, pa sam sačekala idealnu priliku kad nije bio tu. Znala sam da je na poslu i da nema nikog u stanu. Stvarno nisam želela da ga vidim, a kamoli da ga slušam jer znam da ni u jednu njegovu reč ne bih poverovala. Više mu ne verujem ni da se Dušan zove. Pokupila sam sve što je bilo moje, ostavila ključ i otišla. Zvao me je čim je skontao da mojih stvari nema. Insistirao je da se vidimo, da mi objasni šta se desilo, molio me da mu oprostim,ali ništa od toga nisam želela. Ne znam samo šta je očekivao, da mu poletim u zagrljaj i da mu kažem ,, Ne, nema veze što si spavao sa mojoj drugaricom, ja te i dalje volim.. "

Rekla sam mu da nema potrebe više da me zove i spustila slušalicu, ogorčena od cele situacije i od njega najviše. Od tog dana Dušan više nije centar mog sveta. Od tog dana ja sam ponovo bila slobodna devojka. Ali više nisam bila ista. Izgubila sam poverenje u svakog, izgubila sam želju da opet volim. Počela sam da se plašim novog razočarenja, nove izdaje. Nisam želela da se vežem, ulazila sam u veze ali ubrzo raskidala. Čim mi se učini da postane ozbiljno, smislim neki banalni razlog i pobegnem, nestanem. Jednostavno više nikom neću dozvoliti da me tako povredi. U stanju sam da ja budem ta koja će povredjivati samo da bih sebe spasila. Više mi ništa ne deluje savršeno i više nema osećaj da je ljubav večna. Ljubav je za mene postala najveći strah. Nešto od čega bežim. Nešto što odbijam. Ne znam više da volim, ne želim da znam. Dovoljno mi je što sa nekim provedem nekoliko sati, a nakon toga dalje nastavljam sama. Mislim da je potrebno veliko čudo da bih ja nekom dozvolila da ostane uz mene duže od jedne večeri, ili jednog dana. Ne znam ko treba da se pojavi kako bi me naterao da ponovo budem ona stara ja i da prestanem da se plašim ljubavi. Za sve muškarce sam postala nedodirljiva, hladna kučka. Izgubila sam smisao za romantikom, prestala sam da osećam srcem.. Teško da neko može da dopre do mene. Pokušavali su. Bili ludi za mnom, ali ništa. Ni jedan nije uspeo da me zadrži pored sebe. Ni jedan posle Dušana to nije mogao da uradi. I rekla sam samoj sebi, samo onaj koji mi skine zvezdu sa neba i odledi ovo moje hladno srce, učiniće da budem njegova i da opet volim. A dok se takav neko ne pojavi, ja se neću menjati. Zadržaću svoju titulu nedodirljive, hladne kučke. To možda potraje za ceo život, jer sam sigurna da se onaj pravi, normalan još uvek nije rodio i da su takvi muškarci izumrele vrste.